… Jer ništa ne traje večno/čak ni hladna novembarska kiša… (Guns N’ Roses)…
U kineskoj radnji u komšiliku, naglo, letnju garderobu u izlogu zamenili su plastičnim jelkama svih veličina, Deda Mrazom i toplom odećom. Kad pre… Pa tek je, ustvari ne – već je novembar. I kiše, i žuto lišće, i hladnjikavo je, i mrak stiže ranije jer smo i satove opet pomerali napred-nazad.
Čista idila…Zlatna jesen, ali ne u gradu u kome živimo. Jer, svaka kiša, bila ona jesenja, prolećna ili letnja, znači da, dok čekaš na pešačkom, a ne skloniš se na vreme, automobili te zaspu vodom koja se nakupila na putu. Ceo grad se, zapravo, pretvara u veliku baru. Blato svuda oko nas. Posebno tamo gde su gradilišta, gde je sve raskopano, izrovareno – vode i blata do kolena. Stvarno, hoćemo li konačno da dočekamo da nam pešačke staze i, trotoari, putevi, budu bez rupa, asfaltirani, da se ne spotičemo o njih trudeći se da ih zaobiđemo. Čekamo da iz „Čistoće“ počnu da skupljaju lišće sa (nekada) zelenih površina, a oni čekaju da opadne i poslednji list da ne bi morali ponovo da ga „usisavaju“…
Nekada su na pijačnim tezgama bili plodovi zlatne jeseni. Ima toga i sada, ali na njima ima i razne garderobe, sapuna, raznih higijenskih sredstava, a saglasno vremenu u kome smo mogu da se kupe i maske… Naravno, od prošle nedelje, nadležne inspekcije špartaju i pijacom, gledaju da li je sve pod maskama, opominju…
Ništa zato. Sada će i sneg, poledica, lapavica, bljuzgavica… Sada će i Nova godina koju ćemo obeležiti u znaku aktuelne pandemije, sa maskama. Ništa poljupci, samo najlepše želje. Grad ne moramo da ukrašavamo jer pahulje stoje još od prošlogodišnjeg praznika, a ne moraju da se sklanjaju ni one prolećne „cvećke“ jer – proći će i jesen, i zima i doći će nam proleće…
Proleće budi nove nade. Recimo, možda možemo da se nadamo zdravoj vodi, vazduhu, zemlji… Da nam ulice budu osvetljene. Da nema divljih deponija. Da nema… Opet bi to bio dugačak spisak. Ali, biće bolje, kaže moja drugarica. Ma da, samo u gradu ko zna kom, i ko zna kad…
