Pre godinu dana sugrađanka Ivana Gordić Perc, nekadašnja novinarka Radio Zrenjanina i Radio Kojota a danas istraživačkog portala VOJS (VOICE), obelodanila je da više stotina Vijetnamaca i Kineza, graditelja fabrike guma, stanuje u Industrijskoj zoni bez osnovnih uslova za život. Svoja zapažanja zabeležila je u tekstu: „Beznađe nevidljivih”. Slučaj su potom počeli da prate i drugi domaći i strani novinari i aktivisti, iznevši sumnje da je na delu trgovina ljudima, a oglasili su se i Evropski parlament i Ujedinjene nacije.
Za doprinos u razotkrivanju ove priče Ivanu Gordić Perc su proteklih meseci nagrađivali: Feministički kulturni centar, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, nemačko Društvo za jugoistočnu Evropu, kao i Fondacija „Katarina Preradović”. Tu je i priznanje koje nacionalni mediji obično izostave, a Ivani je naročito drago – treća nagrada za ličnost godine u oblasti medija u 2021/22. po izboru čitalaca „Zrenjanina”.
Koliko je teško izveštavati u nedostatku zvaničnih informacija?
– Glavna karakteristika priče o „Linglongu” jeste to da nam se zvanične informacije daju na kašičicu. Država neće odgovoriti jer će time potvrditi svoju neaktivnost odnosno umešanost u ceo proces. Ne mogu se dovesti dve-tri hiljade ljudi za godinu i po-dve bez dozvole nadležnih. Apropo mog poslednjeg teksta Prestaju radovi na izgradnji Linglonga? koji je izazvao burne reakcije: Vijetnamci su za odlazak iz Zrenjanina kao razlog naveli nedostatak novca za nastavak izgradnje fabrike. Do kineskih radnika nismo mogli doći, ali smo posredno saznali da je bilo štrajka i da su im kasnile plate. Domaći radnici su takođe bili nezadovoljni i poručili su da se kasni sa radovima. Važno mi je da imam nekoliko različitih svedočenja koja potvrđuju isto. Drugo, objaviću samo stvari za koje smo ja i moj tim, uključujući i advokata, apsolutno sigurni. Suočili ste se i sa time da vas je pratilo obezbeđenje fabrike?
– O tome smo koleginice iz drugih medija i ja izvestile svoje urednike. Advokat me je obavestio da republički javni tužilac može po službenoj dužnosti da podnese prijavu, što se nije desilo. A zrenjaninsko Osnovno javno tužilaštvo je odbacilo prijavu novinarke Ksenije Pavkov – više su verovali kineskom menadžeru koji je rekao da nije preprečio put nijednoj od novinarskih ekipa. A dobro znamo i imamo snimke koji svedoče o tome kako se ponašao prema nama. Nije sagledan širi kontekst čitavog događaja. Vratili ste se novinarstvu kada veliki broj kolega i koleginica odlazi iz ove profesije?
– Nikada ga zapravo nisam napustila. Proteklih godina sam radila na evropskim projektima u Banatu, a takođe sam se posvetila majčinstvu. I dalje ujutru najpre pročitam novine, a dan završim pregledanjem vesti. Novinarstvo uđe u krv. Još uvek pamtim miris toplih pašteta i šuškanja novina tokom jutarnjeg programa Radio Zrenjanina sa koleginicom Ženjom – Evgenijom Rebezov. Ženja je moja radijska mama, često se setim njenih saveta. Da danas radi i da postoji Radio Zrenjanin, bilo bi grejanja na vreme, jer bi ona prozivala nadležne svakog jutra! Umela je damski da vodi konfliktne intervjue. Jednom prilikom je rukovodiocima Toplane predočila informacije dobijene od dežurnog meteorologa da se zaista jesu ispunili uslovi za početak grejne sezone – nakon čega smo dobili grejanje. Za razliku od današnjeg vremena, tada nadležni nisu ignorisali novinare. Radili ste i na Radiju Kojot?
– Đorđe Vojnović je bio glavni urednik Radio Zrenjanina kada sam ga upoznala. Grupa nas mladih je otišla kod njega da radimo noćni program. Bila sam deo tima kada je osnovao Radio Kojot nakon što je bio oteran sa Zrenjanina. Od njega sam naučila da ne pristajem na kompromise. Nije mnogo govorio nego nas je puštao na teren pa usmeravao, kao dobar roditelj, za šta treba imati široko obrazovanje, dosta iskustva i samopouzdanja. U Zrenjaninu nema više takvih novinara. Ljudi koje je Đole okupio oko sebe ostavili su traga u gradu i šire, između ostalih: Bojana Kovačević, docentkinja na novosadskom Filozofskom fakultetu, Vladimir Stojković Coka, osnivač festivala „Slobodan Bursać”, strip-umetnik Stevan Subić, novinar i sindikalni aktivista Darko Šper. Radio Kojot je bio nešto što se danas zove medij civilnog društva. Organizovali smo tribine, programe, a političarima je bilo stalo da se tu čuju. Meni je bila draga emisija „Priča o gradu” u okviru koje sam se bavila ljudskim pričama jer me je oduvek zanimalo kako živi običan čovek. Danas običan svet pokušava da preživi, ali o tome niko ne govori.
