Višu kustoskinju Narodnog muzeja i književnicu Oliveru Skoko vanredno stanje zateklo je u sred promocije njene treće knjige i priprema za otvaranje izložbe ,,Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” u Kikindi. Reč je autorskom projektu na koji je Olivera izuzetno ponosna. Zahvaljujući njoj, bogat i izuzetno vredan legat jednog od najvećih srpskih slikara, koji baštini zrenjaninski Muzej, videlo je u našem gradu više od 8.000, a u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu čak 46.000 posetilaca.
Temeljna i vredna istraživačica na polju kulture, za šta je dobila mnoga priznanja – između ostalih i „Kulturni obrazac” od Ministarstva kulture Olivera Skoko, po obrazovanju istoričarka umetnosti, zaljubljenica je u Mediteran i Jadransko more. To joj je i bila inspiracija za drugi roman „Korčulanski đir” (objavljen 2015. godine), a kojem je prethodilo delo „Perast – Amsterdam” (2004). Prošle godine napisala je i treću knjigu – „Magareće uši”.
Kako ste proveli period vanrednog stanja i izolacije?
– Protekla dva meseca organizovala sam dan za danom, bez nekih daljih i većih planova. Čini mi se da sam svemu što me inače zanima, uspela da se posvetim mnogo više. Konačno su na red za čitanje stigle knjige kupljene na proteklom Sajmu. Pogledala sam nekoliko dobrih filmova, posebno sa fantastičnom Helen Miren u glavnoj ulozi. Otkrila sam odlične, stare dokumentarne filmove na Jutjub kanalu Jugoslovenske kinoteke.
Pratila sam svakodnevno jednu zanimljivu konferenciju iz muzeologije, takođe preko interneta. Počela sam rad na novoj izložbi i otprilike dan završavala, pred policijski čas, kafom uz Begej koji mi je u komšiluku. Dakle, ako izuzmem nedostajanje dragih ljudi i društveni život, rekla bih da mi je ovo vanredno stanje prošlo prilično osmišljeno.
Proteklu godinu obeležio je izlazak tvoje treće knjige, romana „Magareće uši”. Kakav prijem je delo imalo kod čitalačke publike?
– Nakon predstavljanja knjige u Zrenjaninu, Novom Bečeju i Kikindi, imali smo zakazane promocije tokom marta u Beogradu i Novom Sadu. Naravno, obe su otkazane sa objavom vanrednog stanja. Ipak, zanimljivo mi je bilo da sam i u tom periodu dobijala lepe komentare od čitalaca, čak i jedno virtuelno čitanje od strane mlade sugrađanke na Fejsbuk stranici mog izdavača, Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”. Svako mišljenje mi mnogo znači, pa i sama pomisao da je neko bio zainteresovan da pročita ono što sam napisala.
Izložba ,,Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” trebalo je da gostuje u muzeju u Kikindi, ali je ipak održana virtuelna promocija postavke. Kakav je bio odziv?
– Izložbu smo postavili dva dana pre proglašenja vanrednog stanja i bukvalno niko nije mogao da je vidi sve do nedavno kada su se muzeji ponovo otvorili za publiku. Kolega iz Kikinde Dragan Kiurski je za svo to vreme osmišljavao i realizovao virtuelnim putem priče iz Uroševog ateljea i zaista su ljudi pokazali veliku zainteresovanost. Iz tog razloga smo odlučili da izložbu produžimo i tokom maja i juna. Inače, u planu je bilo da ovog proleća i leta postavka gostuje u Herceg Novom i Trebinju, ali smo bili primorani da je odložimo, verovatno za sledeću godinu.
Da li je u planu pisanje četvrte knjige?
– U nekom bližem periodu, verovatno ne. Imam obavezu prema „Magarećim ušima” koju nekako još doživljavam friško izašlom knjigom. Tu i tamo, napišem ponešto, ali to mi još nije zaličilo na nešto ozbiljno.
Kultura i umetnost su se našli i tek će se naći u teškoj situaciji?
– Niko ne može da predvidi kako će se sve odvijati u narednom periodu, verovatno ćemo se prilagođavati svakoj situaciji. Pretpostavljam da će dosta sadržaja biti otkazano, nešto odloženo, a verovatno će deo biti prekomponovan u skladu sa finansijama i drugim mogućnostima. Nije strašno ako dođe do pauze u realizaciji nekih kulturnih događaja. Sve se to može nadoknaditi i u nekom drugom obliku, dobra ideja nikad ne zastareva.
Strašno je ako sve ovo bude uticalo na pad motivacije i stvaralačkog elana. A da budem iskrena, to već osećam oko sebe. I pre vanrednog stanja je primetan bio pad u kvalitetu i i kvantitetu kulturnih sadržaja, što onda rezultira i padom broja posetilaca i jednim opštim inertnim stanjem, kako kod publike tako i kod zaposlenih u ustanovama kulture. Ima ta neobična kovanica: svejednost. Mislim da nam je to trenutno stanje proisteklo od osećaja da nam je svejedno. Zato je važno da ljudi rade na sebi i nekako se izbore sa tom svejednošću. Održavanje duha je jednako važno kao i svakodnevna fizička aktivnost.
