Priprema se novi zakon o zdravstvenom osiguranju. Novine pišu o dobrim stvarima koje će on doneti građanima. Tako će taj budući zakon omogućiti izabranom lekaru opšte prakse da vam otvori bolovanje i do 60 dana (do sada je mogao samo do 30), a i roditelji dece obolele od raka imaće pravo na mnogo duže odsustvovanje sa posla. Svakako treba pozdraviti to što se izlazi u susret najtežim pacijentima, što država ima razumevanja za takve slučajeve. To je lepo i pozitivno. Brine me, međutim, jedna stavka – mada se ona, u novinama, navodi u dosta bezazlenoj formi.
Novi zakon, naime, detaljno i precizno definiše, kažu, i dopunsko zdravstveno osiguranje, ono koje će ljudi dodatno plaćati ako to žele, izveštavaju nas dnevni mediji, ne objašnjavajući šta uključuje to dopunsko osiguranje.
Ako postoji dopunsko osiguranje, da li to znači da je osnovno osiguranje, u stvari, manje po broju i obimu zdravstvenih usluga nego do sada? Mislim, da ne ispadne da će nas, u osnovnom zdravstvenom paketu, lečiti od kijavice i prehlade, ali će za grip i komplikacije od gripa biti potrebno dopunsko osiguranje?! Priznajem da je ovaj primer koji sam navela, veoma glup, ali nas iskustvo uči da – kako vreme prolazi, prava nam se smanjuju, u čemu novac ima značajnu ulogu: ko nema para (i položaj), mnogo teže dolazi do svakog prava, pa i zdravstvenog…
Lako će nas ubediti da, kad zdravstveni dinar nije dovoljan, onda onaj ko želi ekstra zdravstvenu uslugu za nju treba dodatno i da plati. Samo – šta je to ekstra usluga, a šta zdravstveni standard? Izgleda da se baš tim definicijama bavi novi zakon o zdravstvenom osiguranju, ali one, eto, još nisu obnarodovane.
Nekako, imam zebnju da bi nas novi „standardi” mogli iznenaditi. Kao što su nam, preko noći, uveli čekanje (od bar nedelju dana) na overu zdravstvenih uputa, sve izgovarajući se da je to „u susret pacijentima”, pošto će im, po želji, overen uput poslati poštom, na kućnu adresu. Mada su, ranije, mogli da ga podignu odmah, sačekavši overu u čekaonici…
