Plastične vreće su definitivno „proterane” iz trgovina. Osim onih malih, u koji se stavi burek za poneti ili se meri u marketima voće i povrće. Sve nas je više u prodavnicama sa torbama u koje stavljamo kupljenu robu. Mada, nekada ne procenite dobro zapreminu svog zembilja, torbe ili čega već, pa kažete kasirki: – Trebaće mi i jedna kesa. Nije problem, kod za očitavanje cene, dva dinara, molim.
I to je sve u redu. Sa svim tim smo upoznati. Uvek sam za ekološku priču, sve sam još davno pročitala o tome koliko je vremena potrebno da se, recimo, plastika razgradi. Ništa sporno.
Nešto drugo me muči. Na tim plastičnim, ili najlon kesama koje sada plaćamo, stoji oznaka proizvođača, trgovine i slično. Dakle, ja ti platim, i još te i reklamiram jer štrapaciram sa takvom jednom kesom od prodavnice do kuće, pa svi vide gde sam pazarilila.
– Do kraja sledeće godine, Srbije će smanjiti upotrebu plastičnih kesa na 90 komada po osobi godišnje. Nažalost, to ne može biti urađeno ranije jer je potrebno vreme da se nađu najbolja rešenja – preneli su svojevremeno mediji izjavu ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana. Zahtev za ograničenjem korišćenja plastičnih kesa stigao je od Evropske komisije (EK), kako bi se smanjilo zagađenje.
Slažem se sa svim tim. Jeste teško, navikli smo, torbicu pod ruku, pa u kupovinu jer opet moraš da izvlačiš torbe na koje si skoro i zaboravio. Samo se ne slažem sa reklamom na plastičnoj kesi koju plaćam, pardon, pa izvinite, to već ne bih. Inače, čitam da se u Engleskoj u trgovinama na kasi mušterijama koje ne žele plastikanere, račun umanjuje za 0,1 funtu.
Tako to rade Englezi, a ne oni „koji se prave Englezi”. Ja bih da sam ono što jesam, običan potrošač, i ako budem u prilici da moram da kupim plastičnu kesu, molim vas, nemojte na nju da stavljate svoju reklamu. Jer ja nisam pokretni marketinški pano…
