Piše: Ljiljana Bailović
Između ledenih i snežnih blokada, Trampa i Putina, prepucavanja oko i preko Kosova, nagađanja ko će nam sve biti predsednički kandidat… pojavila se i ova vest u novinama: Na dva slična međunarodna testiranja (TIMSS i PISA) učenici nižih razreda osnovnih škola u Srbiji pokazali su znanje koje je iznad proseka, dok su učenici viših razreda bili skoro na začelju liste, pokazavši znanje ispod proseka.
U novinskom tekstu ponuđen je i odgovor zašto je to tako. Kažu, učitelj je sa svojim đacima na svim časovima, pa može pomnije da ih prati, bolje koristi nastavno vreme i gradivo svakog predmeta povezuje sa sadržajima drugih predmeta (a to se upravo i traži u pomenutim međunarodnim testiranjima). S druge strane, u starijim razredima, gde svaki predmet predaje drugi nastavnik, manje je prilika za umrežavanje gradiva, pred nastavnikom je čas od 45 minuta i kad zazvoni – kraj.
Ali, šta to dalje zapravo znači? Da je učiteljica bolja zamena za mamu od nastavnika? Da nam se deca rđavo snalaze kad ih više ne vodimo za ruku? Ili da je gradivo pojedinih predmeta loše osmišljeno – sa viškom detalja i manjkom smisla. Jer, do petog razreda deca imaju „poznavanje prirode i društva”, a kasnije, u starijim razredima, taj se predmet razbije u više naučnih disciplina. I tako razbijen ostane i u glavama đaka.
A ni u društvu nema povezanosti, socijalne sigurnosti, egzistencijalne izvesnosti, pa ni dovoljno solidarnosti, pravde i pravednosti. Nego je sve uznemireno, na ivici, na guranje, na protekciju, na štelu, na „bubicu”, na opravdanje, tako malo od znanja zavisi, mnogo više od svega drugog, najviše od partijske knjižice. Zašto onda očekujemo da naša deca na testiranju budu sve suprotno od toga – bar dok su u sali za testiranje, i dok ne saberemo rezultate. Pa posle opet da se prilagode društvenom haosu u kome živimo, da bi opstali. Ili dok se ne isele.
