Prvi i Drugi veliki rat, kao i period između njih, doneli su ogromne društvene, ekonomske, kulturološke, ali i promene u umetnosti. Najuočljivije su u literaturi koja je doživela transformaciju pod uticajem novih pokreta i razmišljanja. Glavne odlike bile su bunt protiv starog, negiranje racionalnog i naglašavanje subjektivnog osećanja i ekspresije. Srpska književnost tog doba, oslobođena ukalupljenog stvaralaštva, išla je u korak sa Evropom i svetom. Modernu (avangardu) su gradila najveća imena: Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Stanislav Vinaver, Sima Pandurović, Sibe Miličić, Vasko Popa, Rastko Petrović, Rade Drainac, Ljubomir Micić i mnogi drugi.
Spisak bi bio nepotpun bez Todora Manojlovića (1883-1968), književnika, esejiste, izrazitog dramskog pisca, likovnog i pozorišnog kritičara. Iza sebe je ostavio bogatu biografiju i dela koja se još uvek iščitavaju i tumače.
ULOGA ŽIVOTA
Posebno interesantno jeste njegovo duhovno biće koje je prolazilo kroz razne faze. Upravo taj segment iskoristila je dramaturškinja i tekstopisac komada „Ja, Todor” Ana Đorđević. Zajedno sa rediteljkom Janom Maričić Zrenjanincima je približila put velikog umetnika, ali i osobe koju život nije mazio. Todora Manojlovića oživeo je doajen ovdašnje dramske scene Dragan Đorđević. Četiri decenije trajanja na „daskama koje život znače” i ogromno glumačko iskustvo učinili su da ovo bude jedna od njegovih najboljih uloga u karijeri. Brilijantno i ubedljivo je dočarao jednog stvaraoca, njegovu prošlost, ali i psihološki sklop čoveka razapetog između tuđih želja, sopstvenih poriva, emocija, osporavanja, uspeha, društvenih načela i ličnih principa.
– Vrlo je teško i ogromna je odgovornost igrati stvarnu, autentičnu ličnost, posebno jednog takvog pisca i genija. Zato sam pokušao, uz pomoć rediteljke, da svog Todora postavim u jedan realan prosede i njegovim verodostojnim, poetskim jezikom „napravim” lik – kazao je Đorđević.
MILOŠ (CRNJANSKI) LAZIĆ
Priča o Todoru bila bi nepotpuna bez Miloša Lazića. Publika ga je upoznala u „Gospođi ministarki” i „Efektu”. Svojim talentom, harizmom i sjajnim transformacijama ozbiljno krči put ka novim izazovima. Kroz ovu predstavu pokazao je da istovremeno može da iznese više različitih karaktera; od psihoterapeuta/doktora, preko ogovarača do mladog i zaljubljenog studenta Manojlovića. Gledaoci su posebno bili oduševljeni njegovom izvedbom Miloša Crnjanskog. Za naš list je ispričao kako gleda na pomenute uloge.
– Svaki glumac zadatku prilazi otvorenog srca u želji da otključa sve što sam lik/čovek nosi. Tako su i meni sve role i ovog puta bile zanimljive. To su isečci, bljeskovi prošlosti, ali opet dovoljno snažni da osobu koja ih oživljava „povuku” sa sobom. Crnjanski mi jebio (iako je tekstualno i po broju scena najmanje zastupljen) najveći izazov zbog svega što je uradio. Imao sam pregršt materijala za istraživanje i oblikovanje. Što se mog poznavanja Todora tiče, mogu da kažem da sam samo znao za njega.
Ovim radom sam to proširio i emotivno se približio njemu i njegovom stvaralaštvu – rekao je Lazić.
METAMORFOZE
Sanja Radišić je u komadu odigrala pravu plejadu likova i dokazala svoje kameleonske metamorfoze. Publika ju je upoznala kao plahovitu Todorovu polusestru koja brine o bratu, ali i ženu željnu ljubavi. Sa druge strane, „uskočila” je u cipele autoritarne majke koju rano gubi, što će ostaviti posledice na njegovu ličnost. Oživljavajući je, uspela je da izbalansira snažne emocije i ne sklizne u tzv. preglumljavanje. Dočarala je lik hladne medicinske sestre iz krfske bolnice, ali i rođake, tutorke, ogovaračice. Kroz navedene junakinje pokazala je umeće plesa, pevanja i transformacije. Gosti u komadu, mladi glumci Jovan Stanković i Anja Katić (dadilja, devojčica, kelnerica, gospođica, itd.) prikazali su takođe zanimljive i važne ličnosti iz Manojlovićevog života i time upotpunili kolaž. Stankovića će Zrenjaninci pamtiti po maestralnoj roli pesnika, boema i buntovnika Endrea Adija. Bio je pravnik, novinar, najznačajniji i najslobodniji lik modernog mađarskog pesništva. Njegovi stihovi odišu revolucionarnim duhom i radikalnim političkim shvatanjem velike borbe. Scenografijom koja na trenutke zaliči na kabare, ali i poprima elemente toplog i „ušuškanog” doma, muzikom, kostimima i dekorom dočarani su prošlost, psihologizacija, ali i društvene prilike sa kojima se Manojlović susretao. Sa druge strane, korišćen je postupak razbijanja pozorišne iluzije, jer publika ima priliku da vidi pripreme glumaca za nastup.
