I, jednoga dana, pronese se vest: „Stigao je drug Kovač”! I samo što je vest prostrujala preduzećem, uskoro se u okruženju nekoliko ljudi iz najužeg rukovodstva fabrike, pojavio i drug Kovač. Išao je sredinom hale, pogledao levo-desno i smeškao se…
Kada je 1947. godine donet petogodišnji plan razvoja naše zemlje, Prva petoletka, kako su taj plan zvali, u jednom preduzeću metalske struke u Zrenjaninu počelo se šuškati da će se mesto tadašnjeg direktora, koji se nije baš najbolje snalazio na tom mestu, doći drug Kovač. Tako su baš govorili: – Doći će drug Kovač i srediti stanje…
O tom čoveku se uveliko počelo razmišljati – da li mu je to prezime, nadimak ili zanimanje. Ako mu je prezime Kovač verovatno su mu se preci bavili tim zanatom, pa je familija po zanatu dobila prezime. Ako mu je to partizanski nadimak, znači da je taj udarao po svemu kao po nakovnju, pa su mu zato taj nadimak dali. Ako je bio kovač po zanimanju, razumeće radnike i njihovu muku. A kovači, i to se još u pričama dodavalo, jesu pošteni i savesni ljudi. Pa neka mu je to i zanimanje, neka je dobro došao…
STIGAO JE DRUG KOVAČ
Preduzeće je tavorilo. Radilo se kao od bede jer nije bilo materijala, nije bilo radne discipline, mada su stroge mere primenjivane prema neradnicima… A nije bilo ni snage u radničkim mišicama jer je ishrana bila slaba – ono što svako donese u svojoj torbi. Ako je parče slanine, glavica luka ili paradajz – dobro je… Sa nestrpljenjem je očekivan drug Kovač.
I, jednoga dana, pronese se vest: – Stigao je drug Kovač! I samo što je vest prostrujala preduzećem, uskoro se u okruženju nekoliko ljudi iz najužeg rukovodstva fabrike, pojavio i drug Kovač. Išao je sredinom hale, pogledao levo-desno i smeškao se. Jedva se video od onih iz rukovodstva fabrike. Svi su zapazili da je malen, tankog vrata i sitne glave i svi su njegovim izgledom bili obeshrabreni.
– Teško nama i sa ovim direktorom, ko nam ga utrapi? – upita jedan poluglasno.
– Zar će taj žgoljavko da uredi stanje u preduzeću? – upita drugi.
– Trebalo bi da promeni prezime ili nadimak. Kovač!? Ako je on kovač onda sam ja prema njemu Kraljević Marko – dodade treći.
A drug Kovač je svakoga jutra dolazio sa rukovodiocima radionice, smeškao se, slušao primedbe i odlazio u svoju kancelariju. Odjednom je u preduzeće počeo da stiže materijal za rad, mnogo materijala… Počelao se sa izgradnjom novog pogona, organizovana je kuhinja, pa radnici nisu morali da donose hranu od kuće…
NORMA JE PREMAŠENA
Drug Kovač je svakog jutra obilazio halu i smeškao se. Bio je tačan kao sat. Sada su i radnici počeli da se smeškaju. A onda je neko otkrio da mu Kovač nije prezime, to mu je samo nadimak, rodom je iz Kumana, da je iz familije Strajnić ili Sekulić… No to nije važno, govorili su, i dalje su ga zvali „drug Kovač”. Neko je čuo da mu je to ilegalno ime, ali je važno da postupa kao pravi kovač – savestan je, tačan je, pošten…
U to vreme i ovo preduzeće se uključilo u nadmetanje metalskih firmi. Hteli su da u tom takmičenju premaše tada određeni plan, što bi bilo veliko priznanje…
Prilikom jednog jutarnjeg obilaska fabrike, drug Kovač je primetio neki zastoj u kovačnici pa kad se našao u njoj, stade za nakovanj, uze odgovarajući čekić i poče ispod kovačkog meha vaditi usijane delove za obradu. Ljudi su stali, znatiželjni da vide šta će ovaj čovečuljak raditi pored nakovnja.
Drug Kovač verovatno nije video čuđenje na njihovim licima, već je tako vešto obavljao potrebnu operaciju da se ljudima činilo da je nakovanj propevao. Počeli su ga gledati sa divljenjem. Tada su shvatili zašto ga zovu „drug Kovač” – pa on je kovač po zanimanju!
I oni kao da su dobili krila, počeli su u bržem ritmu da rade svoje poslove. I, da ne dužim: norma koju je preduzeće imalo premašena je, nekoliko radnika je dobilo zvanje udarnika, a preduzeće je dobilo prelaznu zastavicu.
KAKO JE POSTAO ŠEGRT
O tom uspehu štampa je mnogo pisala, snimljen je i filmski žurnal o preduzeću i njegovim vrednim radnicima. Jedne nedelje pre podne napravili su malu svečanost da se proslvi uspeh. Drug Kovač je kratko govorio: izneo je rezultate rada i zahvalio se svima na ozbiljnosti na poslu.
A ljudi su znali da je najzaslužniji baš on, drug Kovač: nabavio je materijal, stvorio dobre uslove za rad, dobre odnose među ljudima… Tog prepodneva, jedan od saradnika okupljenih oko druga Kovača zapita ga kako je on, tako mali rastom, odlučio da završi kovački zanat. Drug Kovač se setno nasmeje i poče da priča:
– Ovako je bilo: u vreme one velike krize, 1932. godine, kada sam završio četvrti razred osnovne škole, otac je hteo da izučim zanat jer je u porodici bilo mnogo dece, a malo hleba… Odvede me u Novi Bečej kod jednog svog druga sa kojim je bio zajedno u ruskom zarobljeništvu. Drug mu je bio poznati novobečejski trgovac. Pristane on da me primi na zanat, pa da učim četiri godine, a kod gazde ću stanovati i hraniti se, tako da otac neće ništa plaćati…
Radio sam kod gazde i bio zadovoljan. Lepo su se i on i gazdarica odnosili prema meni. Imao sam i lepo odelo i radovao sam se što ću biti trgovac. Zanosio sam se da će i na mojoj trgovini, kao i na gazdinoj, velikim lepim slovima biti ispisano moje ime i prezime i ono „trgovina mešovite robe”…
GAZDINA ĆERKA I UČITELj
E, ali druge godine šegrtovanja, desilo se ovo: gazda je slavio slavu Svetu Petku, bilo je puno zvanica, a tog dana se njegova ćerka jedinica verila za mladog i lepog gospodina učitelja. Bilo je svečano i veselo, svirala je poznata muzika… Kad su se gosti posle ručka razišli, gazda i gazdarica i njihova mezimica, otišli su da se odmore. Predveče je došao gospodin učitelj i, pošto se večeralo, gazda i gazdarica su otišli u bioskop, a mladi par na igranku. Ja sam ostao u kući i poradio ono što mi je bilo naređeno. Kad sam sve završio, umesto da odem u svoju sobu, ja zaređam po stolovima, najedem se pečenja, probam liker koji su svi hvalili, a onda se popnem na seljačku peć na kojoj su se našle naćve i ja, ovako mali, smestim se u njih i zaspim. Možda sam spavao sat vremena, kad me probudi svetlost u sobi. Začuh i razgovor. Provirim iz onih naćvi i imam šta da vidim – učitelj i gazdina ćerka se ljube i miluju. Odjednom učitelj počne od devojke da traži da legnu u krevet. Ona odlučno odgovori da će to učiniti tek kad se venčaju.
– Dobro – čujem kako učitelj govori – daj samo malo da je vidim!
Devojka se opirala, ali je on i dalje navaljivao: – Al’ daj samo malo da je vidim! Daj da je vidim ! – pa reče devojci da se popnne na stolicu i zadigne suknju.
Dok su oni pričali ja sam bio šćućuren u onim naćvama, a kad sam čuo da je gazdina ćerka rekla da će mu dati „da je vidi”, ja polako provirim iz naćvi i kad se gazdina ćerka popela na stolicu i počela polako zadizati suknju, ja provirim malo više, naćve se prevrnu, ja ispadoh iz njih i padnem na pod. Gazdina ćerka jauknu i to je bilo poslednje što sam čuo. Brzo sam ustao, našao svoje cipele i kaput i istrčao na ulicu. Po noći, sreća te je bila lepa mesečina, trčao sam sve do Kumana i stigao kući…
Svi prisutni prsnuše u smeh, a onaj znatiželjni upita: – Dobro, a kako si postao kovač?
– Lepo. Natrag, trgovcu nisam se smeo vratiti. Dođem u Veliki Bečkerek, nađem majstora kovača, i to dobrog majstora, i postanem kovač.
Razleže se pljesak. Jedan glasno reče: – E, što više takvih nije ispalo iz naćvi!
