Blagoja Marković (1892-1973) je živeo u prevratnim vremenima omeđenim ratovima. Bio je dobrovoljac – učesnik Balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata. Verovao je u čestitost polaganja života zarad svog naroda i svoje zemlje. Za svoj dom odabrao je Banatsko Višnjićevo, u kojem je ostavio traga i kao uspešan privrednik.
OD AMERIKE DO PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA
Blagoja je rođen 1892. godine u okolini Nikšića. Njegovi savremenici govorili su o njegovoj naočitosti, markantnosti i izuzetnoj hrabrosti.
Sa 17 godina odlazi u Ameriku „trbuhom za kruhom”. Po izbijanju Balkanskih ratova Blagoje se vraća i stupa u borbene redove 1912. godine. Njegova sećanja na ove događaje zabeležio je Ilija Bjelić.
– Napali smo na Skadar i zarobili oko 60.000 Turaka sa Esad-pašom. Potom smo četiri meseca vodili borbe protiv Bugarske nakon što je zaratila sa Srbijom. Borili smo se na Bregalnici i Govedarniku – ispričao je Blagoja Marković.
Po zaključenju mira 1913. vratio se u Ameriku, gde ostaje naredne tri godine, do učestvovanja u proboju Solunskog fronta.
– Sa pukovnikom Leondićem vodio sam propagandu među našim ljudima da idu u dobrovoljce i poslali smo tada oko 800 vojnika dobrovoljaca. Poslat je telegram knezu Nikoli kako se kupe Crnogorci u dobrovoljce, a on nam odgovara da ne šaljemo, on će već javiti kada bude trebalo. Nije bio u dobrim odnosima sa Karađorđevićima. Mi to nismo hteli poslušati već krenemo iz Amerike jednim ruskim brodom.
Imali smo dosta neprilika jer su hapsili naše agitatore. Na kraju uspevamo da krenemo za Urugvaj, zatim u Marselj, a odatle u Bizertu. U Tunisu smo se obučavali za rukovanje oružjem, nakon čega smo stigli na Solunski front. Tamo nas je dočekala srpska vojska, a kralj je došao da pozdravi crnogorske dobrovoljce – govorio je Marković.
PROTIV OKUPATORA
U Banatskom Višnjićevu nastanio se 1921. godine, dovevši sa sobom nekoliko crnogorskih porodica: Agramoviće, Markoviće, Batričeviće, Laloviće.
Trebalo je graditi kuću, obrađivati zemlju, održavati porodicu. Blagoju je sve to išlo od ruke. Vodio je svoju trgovinsku radnju i kafanu, kao i mlin u Sarči (današnja Sutjeska). Prvi u mestu imao je radio prijemnik.
S početkom Drugom svetskog rata, sada već u zrelim godinama, Blagoje se opet latio puške. Učestvovao je u većem broju bitaka, a bio je i diverzant. Sakrivao se kao ilegalac u Kostolcu i drugim mestima. Zarobljavan je i puštan zbog nedostatka dokaza, maltretiran i mučen do iznemoglosti. Doživeo je i to da bude osuđen na smrt pa zatim pomilovan.
– Nas nekoliko Višnjićevčana uhapšeno je 28. avgusta 1942. godine – ja, Mane Vukas, Vasa Bogunović, Branko Stević, Rade Stević… Nekoliko dana smo bili u zatvoru u Petrovgradu, a zatim smo pušteni. Sumnjičili su nas za rad u pokretu, ali nisu imali dokaze. Tražili su način da prodru u tajne pokreta. Znali su da se u Višnjićevu radi, ali nikako nisu mogli da saznaju više – ispričao je svojevremeno stari ratnik.
U sećanju su mu ostali bojevi u oblasti Kravice, Dobrog Polja, visova Kotke i Sokola. Pamtio je oblake dima, suvu, na suncu isprženu zemlju, i snažne eksplozije. Dugo po okončanju vojevanja mogao je da oseti miris baruta i prizove prizore gustog dima koji preplavljuje široku magleničku ravnicu.
Blagojev sin Branko, koji živi u Aradcu, s ponosom govori o ocu.
Priredila M. M.
„KULTURA SEĆANJA”
Sećanja na Blagoja sabrao je i za objavljivanje priredio sugrađanin Hadži Borislav Novaković, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca, u okviru projekta „Kultura sećanja” koji podržavaju Grad i Ministarstvo prosvete. Novakovićeva predavanja dosad je slušalo oko 1.500 učenika i profesora.
