Učenike nastojim da upoznam i sa delima zavičajnih pisaca
U godini bogate izdavačke delatnosti Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” iznela je na svetost dana šestu knjigu dr Natalije Ludoški „Put smisla”, u kojoj je sabrana književna kritika koje je autorka objavljivala u časopisima. Natalija Ludoški, profesorka u Zrenjaninskoj gimnaziji, kritičarka, istoričarka, esejistkinja za naš list govorila je o delu, stanju u kulturi, prosveti, ali i lokalnoj književnoj sceni koja ne sme pasti u zaborav.
Zbirka „Put smisla” ukazuje na Vaša osnovna čitalačka i kritičarska interesovanja, a to su uglavnom nefikcionalni žanrovi?
– Reč je o knjigama na koje, najčešće, nije usmerena adekvatna medijska pažnja, a potiču iz pera vrhunskih srpskih intelektualaca, često zaboravljenih, širokoj publici nepoznatih pisaca.
Recimo, malo je poznato da je čuveni slikar Uroš Predić posedovao i veliki literarni dar, što potvrđuje i njegova prepiska. Zaboravljena je i Jelena Skerlić Ćorović, i njeni portretski eseji stvaralaca iz reda naše kulturne elite prve polovine 20. veka (Dučića, Rakića, Isidore Sekulić, Anice Savić-Rebac).
Iz ideoloških razloga prećutkivana su dela Stanislava Krakova i Branka Lazarevića; prvi je ostavio vanredne putopise i memoare „Život čoveka na Balkanu”, dok u Lazarevićevim „Dnevnicima” otkrivamo intimno svedočanstvo o ljudima i događajima posle Drugog svetskog rata.
Iščitavate takozvanu graničnu književnost – putopise, memoare, biografije, eseje. Koliko su ovi žanrovi skrajnuti?
– S godinama sve su mi zanimljivija ona dela koja su zasnovana na činjenici, dokumentu, koja otkrivaju zatomljene istine, ukazuju na humanističke vrednosti na koje zaboravlja naše vulgarno, konzumerističko doba. U pravu ste kada kažete da su memoaristi i esejisti zapostavljeni, a upravo u tim oblastima naša literatura je velika.
U knjizi ,,Nije mi svejedno s kim razgovaram” objedinili ste intervjue sa značajnim ljudima naše kulturne scene, koji su nastali tokom Vašeg angažmana na Radiju Zrenjanin. Po čemu pamtite taj period i sam grad?
– Da, tu su se našli razgovori sa ličnostima koje imponuju: Svetlanom Velmar-Janković, Rašom Popovim, osnivačem izdavačke kuće „Laž dom” Vladimirom Dimitrijevićem, Vladetom Jerotićem, Petrom Kraljem, Dragoljubom Đuričićem – pominjem samo one koji su okončali zemaljsko trajanje. Angažman u radijskoj emisiji „Pano kulture” Đorđa Vojnovića, jedno mi je od najvrednijih iskustava. Iako devedesete godine pamtimo po zlu, kulturni život u Zrenjaninu bio je neuporedivo dinamičniji no danas. Deo kulturne scene bilo je i Zeleno zvono – i ono je, kao i zrenjaninski Radio, nažalost, ugašeno.
Zrenjanin je iznedrio značajne pisce poput Todora Manojlovića, Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Tibora Varadija, Ivana Ivanjija, čija su dela ili pala u zaborav, ili se o njima nedovoljno zna. Da li bi se oni mogli naći u udžbenicima?
– Učenike nastojim da upoznam i sa delima zavičajnih pisaca. Prvacima čitam Despotovljevu prozu „Andraci, jepuri, i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada”, na njegove i Tucićeve stihove mladi dobro reaguju, a Ivanjijeva romansirana biografija „Moj lepi život u paklu” pravi je udžbenik o umeću življenja. I Manojlović je nezaobilazan, pa neki od mojih đaka posežu i za „Osnovama i razvojem moderne poezije”. Upravo čitam Varadijevu knjigu „Protivnarodni osmeh”, i ona pripada korpusu knjiga kakve volim, toj dragocenoj istoriji privatnog života. A Milorada Grujića smatram jednim od najboljih naših savremenih pisaca.
U kom pravcu se razvija čitalački ukus đaka?
– Sve više razumevanja imam za đake. Sve što bih mogla da im zamerim refleks je sunovrata koji živimo. Šta očekivati od mladih kada javnom scenom defiluju samo negativni „junaci”, kada se umesto znanja propagira snalaženje, kada ih ne upućujemo na istinske vrednosti i uzore?
Što se čitanja tiče, osim agresivnih ekrana, njihovoj averziji prema knjigama kumuje i školska lektira – anahrona, neprimerena uzrastu, a morala bi se ticati života, tema koje su bitne mladima, likova s kojima se mogu identifikovati. Naučimo ih prvo da uživaju u knjigama, da u njima nalaze smisao, odgovore na važna pitanja, pa kada od njih napravimo čitaoce, posegnuće jednom i za „Faustom” i narodnom epikom.
STVARALAČKI OPUS
Natalija Ludoški je diplomirala jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1990, na kojem je 2003. magistrirala, a 2012. doktorirala. Autor je knjiga: „Slobodan Jovanović kao književni kritičar”, „O Mladenu Leskovcu: ogledi, članci, prepiska”, „Književna ogledanja Mladena Leskovca nad piscima savremenicima”, „Skica za književni lik Slobodana Jovanovića”, „Nije mi svejedno s kim razgovaram”. Priređivač je izdanja: Mladen Leskovac „Izbor iz dela”, „Prepiska Svetozara Petrovića sa zagrebačkim kolegama” I, II (s R. Gikić Petrović). Članica je Srpskog književnog društva i članica saradnica Matice srpske.
