dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Resurse (sredstva; faktore) koje koriste u procesu proizvodnje preduzeća mogu finansirati kako sopstvenim, tako i tuđim (pozajmljenim) sredstvima. Najpoznatiji oblici eksternog finansiranja su bankarski kredit i lizing. Uobičajeno je da se putem lizinga finansira nabavka vozila, mašina i druge opreme, čak i nepokretnosti. Međutim, ovdašnjoj široj javnosti je možda manje poznato da se i radnici mogu „uzeti na lizing”. U pitanju je rentiranje (ustupanje/iznajmljivanje) radnika. Time se bave specijalizovane agencije za zapošljavanje.
Prve posredničke agencije za zapošljavanje pojavile su se još sredinom prošlog stoleća u SAD. U međuvremenu su procesi globalizacije, liberalizacije u oblasti mobilnosti radne snage, kao i razvoja tehnologije, doprineli sve većoj zastupljenosti ovakvog oblika zapošljavanja. Angažovanje radnika na lizing, odnosno iznajmljivanje radne snage praksa je koju poznaju skoro sve evropske zemlje. Potrebu za radnicima na lizing prepoznala je i Međunarodna organizacija rada (International Labor Organization – ILO) koja je još 1997. godine donela Konvenciju o privatnim agencija za zapošljavanje i uputila je svim državama na usvajanje. Pomenuti dokument je u našem parlamentu ratifikovan 2013. godine, ali do danas još uvek nije donet poseban zakonski okvir, koji bi, pre svega, za cilj imao zaštitu prava radnika zaposlenih putem lizinga.
Iako preciznih podataka nema, procenjuje se da u Srbiji ima oko 100 hiljada radnika koji su zaposleni na lizing. Imajući to u vidu, korisno je pojasniti šta ovakav oblik angažovanja radne snage znači, kod koga je takav radnik zaposlen, gde obavlja posao, ko mu isplaćuje zaradu, kakva su mu prava i obaveze i sl.
Radnik formalno zasniva radni odnos sa agencijom za zapošljavanje. Međutim, on suštinski tamo ne radi, već svoje radno vreme provodi na drugom mestu, odnosno u preduzeću kojem je agencija za zapošljavanje dotičnog radnika iznajmila, a prema ugovoru koji su sklopili agencija i preduzeće. Formalno, radnik nije zaposlen u preduzeću u kojem provodi radno vreme i u koje ide na posao, tako da sva svoja prava (zaradu, pripadajuće poreze i doprinose, kao i druge zakonom propisane beneficije) ostvaruje od agencije za zapošljavanje, koja je suštinski njegov poslodavac.
Prednosti iznajmljivanja radnika putem lizinga za preduzeća su evidentne. Na ovaj način se relativno lako i brzo mogu zaposliti i otpustiti radnici koji su potrebni za obavljanje tzv. povremenih i privremenih poslova, sezonskih poslova i slično, bez gubitka vremena i angažovanja drugih resursa za administrativne poslove povezane sa prijavom i odjavom radnika. Isto tako, kada preduzeća iz javnog sektora žele da zapošljavaju radnike uprkos ograničenju u pogledu novog zapošljavanja, ovo je svakako vrlo „elegantan” način da se to uradi (pošto se formalno radnici kod njih i ne zapošljavaju). Sa druge strane, radnici koji se zapošljavaju na lizing ostvaruju osetno niže zarade za istu vrstu poslova u poređenju sa zaposlenima koji imaju regularne ugovore o radu, teže ostvaruju (ili čak ne ostvaruju) druga prava po osnovu rada – pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, nadoknadu za prevoz i sl. Stoga je nužno što pre usvojiti zakonsku regulativu koja bi na valjan način štitila prava ove grupe radnika.
