Zrenjanin je središte i duhovna vertikala celog Banata
Pitomo vojvođansko mesto Novo Miloševo nastalo je spajanjem Beodre i Karlova (Dragutinova), a za njegov razvoj zaslužan je grof Laslo Karačonji. Karlovo je iznedrilo mnoge poznate ljudi, kako za srpski narod tako i za celokupnu svetsku javnost.
Sa ovog bogatog i plodnog tla ponikao je i Radovan Vlahović, pisac, književnik, izdavač. Osnivač je i direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra (BKC). Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost u Novom Sadu. Objavio je više od 50 knjiga, koje su prevođene na mnoge jezike. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Član je Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udruženja pisaca „Exil”, Matice srpske i mnogih drugih.
Vlahović je kao urednik izdavačke delatnosti BKC-a potpisao više od 600 naslova u oblasti književnosti, nauke i umetnosti. Od toga je gotovo 100 domaćih pisaca prevedeno na jezike nacionalnih manjina. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada za književni rad i kulturno pregalaštvo, između ostalih, i priznanja „Karolj Sirmai”, koje mu je nedavno uručeno. Ustanovile su je opštine Vrbas i Temerin zajedno sa porodicom Sirmai u spomen na čuvenog pripovedača vojvođanske ravnice.
Za naš list Radovan Vlahović govori o svojim počecima, izazovima u poslu, književnoj sceni, mladim stvaraocima.
Upisali ste Vaše ime pored mnogih značajnih nosilaca pomenute nagrade. Koliko Vam ona znači?
– Iznenadilo me je ovo priznanje, tim pre, jer je žiri tražio da učestvujem na konkursu sa mojim knjigama priča koje su objavljene u 2021. i ja sam ih poslao. Nakon nekoliko nedelja su me obavestili da je knjiga pripovedaka „Sve je u glavi” ponela ovo prestižno priznanje. Značaj jedne književne nagrade se meri veličinom dela onoga u čije ime je dodeljena, takođe, i onima koji su je za svoje knjige dobili.
Među laureatima bih istakao autore koji su pisali i pišu na srpskom, jer one čije knjige su na mađarskom jeziku ne poznajem. To su Aleksandar Tišma, Boško Petrović, Milorad Grujić, Radivoj Šajtinac, Vida Ognjenović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Mihajlo Pantić, Đorđe Pisarev, Milan Micić i drugi. Nagrada me je obradovala jer kroz književno delo negujem upravo tu našu, banatsku i vojvođansku multikulturalnu priču i duboko verujem da ona i u vremenima budućim ima svoj uzvišeni smisao. Prvu priču objavili ste 1975, a od 1980. prisutni ste u mnogim književnim časopisima. Šta se promenilo za protekle četiri decenije u vašem stvaralaštvu i u izdavaštvu?
– Promenilo se mnogo toga kako u mom ličnom životu, tako i u svetu književnosti. Pišući i objavljujući knjige sazrevao sam i kao ličnost i kao pisac. A što se književnosti uopšte tiče, ona je za poslednjih pola veka doživela niz novih tumačenja otkrivajući nam se iznova u raskoši i lepoti kao riznica jezika u mnoštvu novih formi. Kad je izdavačka produkcija u pitanju, došlo je do tranzicionih promena tako da smo umesto velikih izdavačkih kuća, koje nisu mogle da izdrže tržišnu utakmicu, dobili veći broj malih, vrednih izdavača koji objavljuju nove i ništa manje vredne knjige na radost čitalačke publike. Osnovali ste i finansirali mnoge kulturne manifestacije, između ostalih i „Dane Teodora Pavlovića”. U čemu se ogleda njegov značaj i zašto je važan za Banat?
– Teodor Pavlović je rođen u mom delu sela koje se nekada zvalo Karlovo, pre više od 200 godina. Bio je prvi sekretar i reformator Matice srpske, koja i danas slovi za najstariju nacionalnu kulturnu instituciju, kako u našem narodu, tako i u regionu. Sama manifestacija koju sam isprva osnovao u mojoj crkvenoj opštini, gde je Teodor i sahranjen, dala je zamah i krila da se naš deo Banata probudi iz dugogodišnje letargije i otkrije da je sa njim, i naravno Maticom, probuđena i srpska nacionalna i građanska kultura i da je naš Banat, kao jedna od najrazvijenih regija onoga vremena u ćesariji, bio njena kolevka. Kroz sve ove godine „Dani Teodora Pavlovića” su dobijali na značaju i kroz samu nagradu koja je postala jedna od uglednijih u srpskom duhovnom prostoru, ponajviše zbog njenih dobitnika: Čedomira Popova, Vasilija Krestića, Vladete Jerotića, Ranka Žeravice, a iz našeg Zrenjanina Radivoja Šajtinca.
Banatski kulturni centar u Novom Miloševu, prvi privatni kulturni centar u državi na čijem ste čelu, aktivan je od 2006. Koji je vaš recept za trajanje? Šta su bili i ostali najveći izazovi sa kojima ste se susretali?
– Moj kulturološki i književni koncept je prešao put od osnivanja Privatnog pozorišta u prirodi 1985. u Krušedol selu, kome je zabranjen rad, preko Kulturnog dvorišta u Novom Miloševu 1986, zatim kulturološke i izdavačke delatnosti Novog zenita u 90-im, pa sve do BKC-a, koji je nastao u ovom obliku kao porodična kreativna industrija. Dakle, oduvek sam zastupao stanovište i to sam i svojim životom i radom potvrdio, da umetnost i kultura treba da se decentralizuju i da su duhovno snažni i kreativni ljudi podjednako potrebni i u malim i u velikim životnim sredinama.
Nije decentralizacija kulture kad beogradski umetnici krenu po Banatu od mesta do mesta da tezgare, već kad država prepozna i jednako uvaži kvalitet kako iz sela, tako i iz metropole. Nema posebnog recepta za trajanje osim posvećenosti, a u mom slučaju ona opstaje poslednjih skoro pola veka. Moram reći da sam se kroz sve ove godine sretao i sudarao i kao pisac i kao izdavač sa predrasudama što umetnički i kulturološki delujem iz sela. Onog trenutka kad je internet postao, zajedno sa društvenim mrežama, naša stvarnost, te razlike su se potrle. Moj san je postao stvarnost i ja sam iz paorske avlije mojih predaka počeo da komuniciram sa celim svetom i da u mapu globalnog sela ucrtavam moje, kao jedno od kulturnih žarišta. Za roman „Evo čoveka” dobili ste nagradu „Najbolje iz Banata”, koje dodeljuje Banatsko udruženje književnika. Vi ste deo tog Udruženja, a zajedno sa Vama bio je i Ivan Danikov. Po čemu ćete pamtiti njegovo stvaralaštvo?
– Ivan Danikov je bio moj prijatelj, saborac izdavač, a za neke stvari i učitelj koji je mlad sagoreo u borbi sa birokratijom za pravedno mesto umetnika u društvu, a ujedno i za, kroz različite performanse, poetizovanje određenih prostora u gradu na opštu radost Zrenjaninaca. Sa Ivanom Danikovim, Daliborom Bubnjevićem, Radivojem Šajtincem, Milanom Micićem, Dejanom Molnarom osnovali smo Banatsko udruženje književnika koje je docnije Milan Paroški preuzeo i preneo u Novi Sad. Ovom prilikom predlažem i apelujem da se u Zrenjaninu osnuje književna manifestacija, a ujedno i nagrada sa imenom Ivana Danikova.
Banat ima vrsne književnike. Kako gledate na njihova dela? Da li bi se i u kojoj meri ona mogla uvesti i u školsku lektiru?
– Već sam rekao da je naš Banat regija iz koje je u poslednjih nešto manje od tri veka krenula srpska nacionalna i građanska kultura. Počev od Dositeja Obradovića, Teodora Pavlovića, Đure Jakšića, Jovana Sterije Popovića, pa preko Todora Manojlovića, Miloša Crnjanskog, isto tako i Tihomira Ostojića, Vase Stajića, Sime Cucića, a u novije vreme neoavangardnih pisaca i pesnika Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Milorada Grujića. Odavde idu i Pero Zubac i Milutin Ž. Pavlov, a tu su naravno i Ivan Ivanji, Tibor Varadi, Jovica Aćin, Radivoj i Uglješa Šajtinac i mnogi drugi.
Zrenjanin je još od buna u svemu prednjačio, pa i u tom da ima vrsne književnike od kojih mnogi zaslužuju da budu u čitankama. Ali, nažalost, o tome ne odlučuju pisci već neke birokrate iz „kruga dvojke”. Za takvu stvar nam fali neko ko je bio delatan sa kritičkim akcijama i performansima, kao što je bio naš pokojni Ivan Danikov. Kakva je današnja banatska književna scena?
– Prepuna je vrsnih pisaca i pesnika, ali je razjedinjena i neorganizovana po zavičajnom i plemenskom principu, što se može videti u vaskolikom srpskom kulturnom i književnom prostoru. Interesantno je da kod nas u Banatu, koji ima doduše najviše književnih nagrada, jer ima i najviše manifestacija, a i zaslužnih za naš nacion pisaca, svi dolaze i otimaju se za nagrade i dobijaju ih. U drugim srpskim kulturnim i duhovnim prostorima niko od banatskih pisaca nije nagrađen. Nije to presedan, već je to višedecenijska praksa. Koliko su Zrenjanin, Banat, Vojvodina plodno tlo sa kojeg autori mogu crpeti inspiraciju?
– Zrenjanin je središte i duhovna vertikala čitavog našeg Banata i on je u svom postojanju i kroz svoju istoriju davao piscima i umetnicima, koji su živeli ili koji su dolazili ovde, mnogo različitih povoda za inspiraciju. Verujem da će i u vremenima budućim biti isto. Na koji način se mogu podstaći mladi autori da bi stvarali i koliko je važno da dobiju svoju prvu knjigu?
– Književnost je riznica jezika, a jezik je temelj za opstanak jednog naroda i države. Mladi pisci uvek i stalno nose energiju avangarde i bunta. To je osnova da neke istrošene tradicije i vrednosti prevladaju i da se počne sa novom književnom generacijom i vremenom stvaranja nove umetničke tradicije. Društvo mora da prepozna i podrži mlade pisce tako što će im finansijski pomoći da objave prve knjige.
