Poziv lekara star je koliko i čovečanstvo. Od najstarijeg doba mnogo toga se promenilo. Danas, u modernom društvu, dostupne su nove tehnologije, lekovi, metode. Medicina je napredovala skoro do savršenstva, ali humana misija koju lekari imaju, da spasu ono najvrednije – ljudski život, ostala je nepromenjena.
Dr Mileta Mihajlov i dr Tibor Pakoci više su od uigranog lekarskog tima i vrsnih stručnjaka. Vezuje ih uzajamno poštovanje, profesionalnost, kolegijalnost, maksimalna posvećenost poslu i pacijentima. Iznad svega neraskidivo prijateljstvo koje traje više od pola veka.
– Tibi i ja se znamo praktično od porodilišta. Rođeni smo 16, odnosno 21. maja 1956. godine. Morao sam da ga čekam pet dana, pa da zajedno izađemo iz bolnice (smeh). Stanovali smo u komšiluku, igrali se kao dečaci, išli skupa u zabavište. Na kratko nas je razdvojila osnovna škola, da bi smo se ponovo sreli u gimnaziji. Bili smo odlični đaci i uvek negovali naše drugarstvo.
Već kao srednjoškolci obojica smo znali kojim putem ćemo krenuti. Odabrali smo onaj najteži, u isto vreme i najhumaniji – upisali smo Medicinski fakultet u Novom Sadu. Uspešno smo ga završili, specijalizirali, odslužili i vojni rok zajedno i potom se vratili u rodni Zrenjanin – kaže dr Mihajlov.
VRHUNSKI STRUČNJACI
Radni vek proveli su u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović”. Tu su sticali znanja i veštine, širili poznanstva, gradili karijere, usavršavali se i napredovali. Uvek i u svemu jedan drugom bili su najvažniji oslonac, iako su se opredelili za različite grane medicine.
Mileta Mihajlov potiče iz lekarske porodice. Želja njegovih roditelja je bila da ih i u poslu nasledi. Kako kaže, bio je vrlo svestran. Voleo je mašinstvo, a matematika mu je išla bolje od biologije. Ipak, odlučio je da svoje znanje i iskustvo stavi u službu spasavanja ljudi. Specijalizirao je internu medicinu i od 1986. radio je na Odeljenju reumatologije.
Zapažen kao odličan stručnjak, ali i odgovoran i sposoban čovek, 2002. godine imenovan je za direktora Bolnice. Tri godine kasnije postao je prvi čovek Zdravstvenog centra Zrenjanin. Široj javnosti poznat je i kao gradonačelnik. Na tu dužnost izabran je 2009. godine. Supruga je takođe zdravstveni radnik. Bila je i ostala njegova podrška kroz ceo život. Njihovi sinovi opredelili su se za pravo i ekonomiju, a ćerka za farmaciju.
Odlaskom u penziju doktori Mihajlov i Pakoci rešili su da, dok još uvek mogu, budu tu za sve naše sugrađane. Nedavno su otvorili polikliniku „Femili medika” (Family medica) gde zajedno sa brojnim stručnim timom pružaju sve medicinske usluge brzo, tačno i precizno.
– Bogu hvala, obojica smo zdravi i možemo da radimo. Dok nas snaga i znanje služe, nećemo prekidati karijeru. Poziv lekara je kao i poziv sveštenika. Nikada ne prestaje. Oni se brinu o ljudskoj duši, a mi o telu i zdravlju. Sada nam je mnogo lakše i opuštenije. Nemamo dežurstva, koja su bila neizostavna u Bolnici, rasterećeni smo. Želja nam je bila da budemo dostupni Zrenjanincima, ali i da oformimo jednu novu, mladu generaciju dobrih lekara i sestara koji će biti temelj našeg zdravstva. Da na njih prenesemo stručnost i znanje, onako kako smo mi učili – rekao je dr Pakoci.
STARI I ISKUSNI LEKARI KAO UZORI
Danas vrhunski stručnjaci, prisetili su se svojih prvih radnih dana i perioda kada su oni započinjali posao. Sećaju se brojnih kolega, prijatelja, lekara. Imena pojedinih zapisana su među velikanima. Kao i svaki, i ovaj posao ima mnogo lepih stvari, ali i onih tužnih, teških, bolnih. Nema ništa draže od izlečenja i osmeha na licima pacijenata.
– Uvek ću u najlepšem sećanju nositi moje šefove. Nažalost, nisu sa nama i vrlo rano su se upokojili. To su doktori Milorad Vrčević i Dobrivoje Boba Dimitrijević. Prihvatili su me kao sina i preneli mi znanje. Na reumatologiji je uvek bilo neko mesto gde smo se okupljali i družili. Bili su tu stažisti, specijalizanti. Doktor Vrčević je bio sa nama. Bio je interesantan, duhovit čovek, iznad svega vrhunski stručnjak. Sve što nam je prenosio radio je kroz šalu i zabavu. Ono što sam od njega naučio primenjujem i danas. Kada sam u dilemi, kada tražim odgovore na ozbiljna pitanja, setim se njegovih saveta i smernica. To se pre svega odnosi na ophođenje prema pacijentu.
Trudio sam se da, pored svega naučenog, „upijem” i njihovu dobrotu. Time sam se vodio i kada sam bio gradonačelnik i direktor. Nisam mešao politiku sa profesijom i uvek sam gledao da ostanem običan čovek, prema svima isti i da uvek pomognem! To znaju svi koji su sa mnom radili i sarađivali. Ako me pitate, to nije tajna ili formula uspeha, već najvažniji deo našeg posla i poziva – istakao je dr Mihajlov.
Prema njegovim rečima, svaki pacijent, pri ulasku u ordinaciju očekuje lep prijem, stručan pristup problemu. Lekar je taj koji mora u svakom momentu da ima vremena za čoveka i posveti mu se koliko god je potrebno.
LEKAR DAJE NADU ZA OZDRAVLJENJEM
Dijagnoza je mnogo, dodao je dr Mihajlov, ali ako se osobi sve detaljno objasni i na pravi način predoči situacija, sve je mnogo lakše. Lekar uvek mora da bude dobronameran, čak i u teškim slučajevima. On je taj koji daje nadu i motiviše pacijenta da se bori svom snagom. Tako se gradi pravi odnos.
– Moji roditelji su imali priliku da rade sa čuvenim doktorom Zoranom Kamenkovićem, hirurgom. Bio je jedan od najboljih u svojoj oblasti. Koliko je značajan govori i to da je jedna ulica u centru nazvana po njemu. Bio je posebna pojava, kao čovek i kao lekar. Odlikovalo ga je strpljenje. Ljudi su umeli da ga zaustave dok je šetao ili sedeo u parku. Nikoga nije odbio i nije nikada rekao da nema vremena. Svakoga je saslušao i svesrdno pomagao i van radnog mesta.
Pamtim jedan naš susret. Bio sam tada još uvek gimnazijalac. Sreli smo se pored Pozorišta. Pozdravio sam ga sa dobar dan doktore, a on je u svom maniru skinuo šešir, otpozdravio mi rečima: „Dobar dan mladi gospodine”. Takav čovek, pun poštovanja, za mene je oličenje lekarske profesije – prisetio se Mileta Mihajlov.
Na njegovu priču nadovezao se dr Tibor Pakoci koji se odlučio za radiologiju i do odlaska u penziju nije napuštao svoje Odeljenje na kojem je bio i šef. Sve radno vreme posvetio je pacijentima. Pre svega porodičan čovek, ponosan je na svoju decu. Mlađi sin je krenuo njegovim stopama i radi u poliklinici „Femili medika”, ali se opredelio za internu medicinu, dok se stariji bavi elektrotehnikom.
– Za razliku od Miše nisam imao toliko dogodovština i političkih izleta (osmeh). Od studentskih dana zanimala me je radiologija i rad na Rendgen aparatu. Tome sam se posvetio. Oko mene su uvek bile gužve, pacijenti. Uradio sam bezbroj pregleda. Ultrazvučni kao i svaki drugi pregled ne sme da se radi na brzinu. Koliko god je bilo potrebno vremena za čoveka toliko sam i izdvajao. Volim svoj posao i nikada mi nije bilo teško da ga radim. Kada je Miša bio na visokom položaju, nisam mu zavideo. Tada smo još čvršće sarađivali na obostrano zadovoljstvo. Moram da naglasim, nikada se za 65 godina nismo posvađali. Nije bilo među nama sukoba, ljutnje, razmimoilaženja, nesuglasica. Bili smo i ostaćemo tandem do kraja – istakao je dr Pakoci.
Miroslava Malbaški
LEKAR, POLJOPRIVREDNIK, PILOT, RIBOLOVAC…
Dr Mileta Mihajlov se bavi i poljoprivredom. Kako kaže, iako je imao prilike da ode, nikada nije napustio Zrenjanin i svoj Elemir. Ima brojna interesovanja. Voli životinje, a mnogi nezbrinuti psi postali su deo njegove porodice.
– Ostao sam na svojoj dedovini. Znam koliko teško je stečena i obrađujem je i dalje. Volim svoj grad i ljude koji u njemu žive. Zadovoljan sam onim što sam postigao u životu. Kada skinem beli mantil, posvetim se drugim stvarima. Bavim se i ribolovom. Uživam da plovim i prepustim se čarima reke. Obilazim našu lepu Srbiju što mi je posebno drago. Moj veliki prijatelj Jagoš Banović, instruktor letenja, bio mi je podstrek da sa 50 godina završim letačku školu, položim ispite i postanem pilot (osmeh). I tu nije kraj mojim interesovanjima. Volim da sakupljam stare stvari, radio-aparate, nameštaj i da ih restauriram. Poslednjih godina imam i kolekciju „Tomosovih” motora. Kada ih dovedem u red, oni kao da su upravo iz fabrike izašli – ispričao nam je sa osmehom dr Mileta Mihajlov.
