PIŠE: Ljiljana Bailović
Gledala sam TV reportažu o pitomom i lepom kraju, do kojeg industrijska zagađenja još nisu stigla: bistra voda, kristalan vazduh, čuje se samo dremljivi zuj pčela – raj na zemlji, zelenilo se preliva sa ekrana, dnevna soba mi se prosto napunila mirisom medonosnog bilja…
Ali, neće čovek da živi u božanstvenom raju, devičanskoj prirodi, ma koliko ona bila čudesno lepa. Da to hoće, Adam i Eva nikad ne bi ni izašli iz onog originalnog raja, ne bi se dali premamiti i ostali bi tamo do dana današnjeg!
Nego, čovek hoće da živi u betonu i staklu, okružen asfaltom, hoće miris sagorelog benzina u nozdrvama, hoće brzinu veću od snage svojih mišića, i od konjske snage, sve hoće brže i još brže, i još veće, blistavije, moćnije i bučnije, hoće da se tiska u gomili, da poludi od novogodišnje gužve. Samo neće to da prizna, nego se pravi i prenemaže… Čovek hoće da živi u onome što je sam stvorio, a ne u netaknutoj prirodi. Može na dve nedelje (i to je mnogo), dok se malo odmori, i postavi nekoliko selfija (ja i drvo, brčkam noge u izvorskoj vodi, j.b.g – kiša). I dosta. Neće ostati u tom raju, nije to po njegovoj meri, vratiće se na asfalt. Da nije tako, zar bi gradovi onoliko rasli, u širinu, u visinu, u gustinu, a sela nestajala, napuštena i u suštini prezrena u svoj svojoj tišini i pitomini?!
Lepota prirode je za stihove, i za ekskurzije, za život ne. A ako se u takvu lepotu čovek ipak naseli, ako zaista dođe tu da živi, on će pokositi travu, poseći drvo, i drugo, i treće, podići četiri zida, i još četiri, pregraditi potok, razvaliti stenu, napraviti krečanu, i ćumuranu…
Ako uskoro ne stigne asfalt, beton i najlon, dići će ruke i otići dalje…
