Da se ne zavaravamo, ulaskom u superligu ili viši rang ostvaruju se samo trenutni, kratkoročni personalni interesi. U zrenjaninskoj praksi je već potvrđeno da nakon takvih projekata ostaje još veći ponor – kaže Jerković
Prošle godine obeleženo je 50 godina od kada se u Zrenjaninu trenira karate. Iako je 30 godina bio profesionalni trener karate klubova Zrenjanin i Dijamant, Zoran Jerković na otvaranje izložbe povodom jubileja nije došao, a to nije prošlo nezapaženo.
– Institucije Grada i ja smo se definitivno razišli. To je potvrdio i skup organizovan povodom 50 godina karatea u Zrenjaninu. Iako sam telefonski pozvan, procenio sam da mi tu nije mesto – objašnjava Jerković.
Iskusni stručnjak bio je nacionalni trener i selektor, visoki funkcioner u karate savezima Jugoslavije, SCG i Srbije, u svetskoj karate federaciji i Mađarskom karate savezu, a 12 godina je stručni saradnik, predavač i rukovodilac edukacije trenera na Sportskoj akademiji u Beogradu. Od 2014. godine vlasnik je Agencije za menadžment, konsalting i sportske usluge „Logistik sport sistem”. Predsednik je UO Zemljoradničke zadruge „Sloga” iz Krajišnika i vodeći konsalting partner kompanije „Elios SRB” koja se bavi projektima energetske efikasnosti.
Kako vidite aktuelni trenutak u zrenjaninskom sportu. Da li smo i dalje grad sportova?
– Zrenjanin, na žalost, više nije grad sporta već prosečna sportska palanka. Urušavanje je krenulo devedesetih godina prošlog veka, a krah sportskog sistema je počeo 2006. godine dolaskom demokratskih i ligaških kadrova u Sportski savez grada. Slepilom, revanšizmom i političkom silnošću srušili su i ono malo sportskog sistema. Totalno ubijanje je nastalo nakon njih, ukidanjem uloga i funkcija profesionalnih klupskih trenera koje je finansirao Grad. Ono što je Zrenjanin činilo velikim sportskim centrom u Jugoslaviji srušeno je „brigom” za racionalnu potrošnju budžeta. Time je održiv bazični sistem u 15 sportova razoren.
Nekada je Sportski savez imao 48 zaposlenih – radna zajednica, održavanje sportskih objekata i 18 profesionalnih trenera. Sada smo bez gradskih trenera, klubovi nemaju adekvatan sportski servis, a na održavanju objekata angažovano je više od 60, uglavnom partijski, zaposlenih u javnoj ustanovi. Sve je jasno!
Ima li i pozitivnih primera?
– Zrenjanin ima samo dva stabilna sportska kolektiva koji imaju autonoman i održiv sistem iz koga proizilaze dobri rezultati. To su Rvački klub Proleter i Stonoteniski klub Banat koje vode vrsni menadžeri Željko Trajković i Dmitar Majstorović. Rvači su napravili nedostižan sistem koji ih je vratio na stare olimpijske staze i ja im čestitam na tome!
Da li je raspodela sportskog dinara u Zrenjaninu pravedna, koliko ima „promašenih investcija”?
– Nemam jasan uvid, ali smatram da raspodela nije objektivna i da nema pravih kriterijuma. Marginalizovanjem Sportskog saveza i osnivanjem Kancelarije za sport instaliran je novi, nakaradni sistem. Ne može se odbraniti činjenica da su određeni loptaški sportovi uvek u prioritetnoj grupi i da dobijaju najviše novca. Po čemu su oni „veliki”? Već više od 20 godina su ispod proseka po sistemu, organizaciji i rezultatima.
Svedoci smo da se po ko zna koji put „podiže” košarka, rukomet, a sada i vaterpolo. Tvrdim da oni nikada više neće biti veliki zbog decenijama neodgovorno i nestručno vođenog sistema. Da se ne zavaravamo, ulaskom u superligu ili viši rang ostvaruju se samo trenutni, kratkoročni personalni interesi. U zrenjaninskoj praksi je već potvrđeno da nakon takvih projekata ostaje još veći ponor!
Koliko Zrenjanin poštuje vrhunske trenere, sportske velikane, nosioce olimpijskih, svetskih i evropskih medalja?
– Kao da nema tradicije! Ovo je vreme novih, sve počinje od njih i završava se sa njima! Postavljam pitanje: gde je Milorad Stanulov? Gde je moralna, sportska, stručna, profesionalna legenda? Gde je čovek bez mrlje, institucija i inspiracija…? Dok je on bio u zrenjaninskom sportu, bili smo sportski grad! Ljudi, on je još tu, živ i zdrav, vitalan, od koristi gradu! Njemu i Vojislavu Tabačkom je 2007. ili 2008. godine Upravni odbor Sportskog saveza uskratio učešće i predstavljanje zrenjaninskog sporta na izborima u Sportskom savezu Srbije. Tim činom tada je zauvek prekinuta zrenjaninska sportska nit! Gde su Branko Simić, Nenad Bjeković, Dejan Bodiroga, Zoltan Besedeš, Branislav Ivković…? Da li su se sami distancirali ili su vam/nam nepotrebni!?
U kojoj meri su podržane inicijative koje ste predložili nadležnima u lokalnoj samoupravi?
– Dajem sebi za pravo, mada ni izbliza na nivou navedenih legendi, da se svrstam u kolonu bivših. Ostavio sam skroman sportski trag, ali zbog onog što je meni Zrenjanin dao osećam potrebu da mu uvek i iznova vraćam. Nakon profesionalne sportske karijere, nekoliko puta sam predložio da se nešto uradi. Na moju žalost, inicijative nisu realizovane, a pritom sam izgubio mnogo „prijatelja”, sada partijaca. Nelagoda koja se osećala u našim kontaktima me je definitivno udaljila od Zrenjanina.
O kojim se predlozima konkretno radi?
– Predložio sam formiranje Zrenjaninskog sportskog kluba zaslužnih, osnivanje Gradskog zavoda za sport, pa projekat da naš grad postane Internacionalni centar omladinsko-sportskog aktivizma. Taj projekat je koordiniran sa Međunarodnim olimpijskim komitetom – MOK, sport biroom EU i Sportsko-olimpijskim savezom Nemačke. Tim povodom naš grad je posetila Klaudija Bokel, visoka funkcionerke MOK-a. Ona je, inače, prva žena koja bi mogla da postane predsednica te organizacije na izborima 2025. godine. Ponudio sam i projekat povezivanja sa Katarom kada su u pitanju vodeni sportovi, ali je on završen obilaskom Gradskog bazena gde su dominantnu ulogu odigrali slika i miris toaleta, izgled unutrašnjosti objekta i izuzetno visoka koncentracija hlora u vodi. Projekat energetske efikasnosti izlazi iz sportskih okvira, ali se naslanja i vezuje za sport.
Zašto predlozi nisu prihvaćeni?
– Imao sam korektnu saradnju sa gradonačelnikom Čedomirom Janjićem i njegovim pomoćnikom Simom Salapurom. Ne sumnjam u njihovu iskrenost, ali ove inicijative izgleda nisu prihvaćene na nekom „višem nivou”!? Naučih i ja da čitam između redova, kako mi svojevremeno reče moj prijatelj „vrhunski SNS aktivista iz senke”! Mnoga pitanja nemaju odgovor, jednostavno – „to je odozgo”!?
Tri decenije ste proveli u karateu. Kako su klubovi bili organizovani?
– Bio sam profesionalni trener i primao platu iz gradskog budžeta, ali je klub imao još dva stalno zaposlena trenera koji su finansirani iz sopstvenih sredstava. Imali smo realan i zaslužen status u Sportskom savezu. AD „Dijamant” je imao većinsko pravo odlučivanja (od pet članova Upravnog odbora, tri je davala Kompanija) i faktički je bio vlasnik Kluba.
Zašto je promenjen statusni koncept?
– Kada karate, po treći put, 2010. godine, nije postao olimpijski sport, shvatio sam da rezultati naših takmičara neće imati vrednost koju očekuje vlasnik. Objasnili smo to menadžmetu „Dijamanta” i „Agrokora” i promenili statusni koncept. Klubu smo vratili ime Zrenjanin, nastavili rad na realnim, finansijski simboličnim osnovama. Ostali smo u korektnim odnosima sa „Dijamantom” do danas. A ja sam, nakon osvajanja titule svetskih šampiona u Beogradu 2010. godine, zauvek napustio srpski i zrenjaninski karate.
Smatrate li da je opravdano postojanje više karate klubova u našoj sredini? Kako ocenjujete rad u tim sportskim kolektivima?
– Ne znam koliko sam merodavan da odgovorim, ali ovo što iznosim nije samo slika Zrenjanina, nego i Srbije. Postojanje ovoliko klubova u istoj sportskoj grani u Zrenjaninu je odraz politike koja se vodi. Iza izlizane demokratičnosti i sloboda, krije se sportska slabost, nepostojanje jasnog sistema i podređenost stranačkim, izbornim interesima. Mrvicama budžetskog kolača obezbeđuje se stabilna glasačka mašinerija, disciplinuju se neposlušni i dugoročno ubija sport. U tom kontekstu treba posmatrati i kvalitet i kvalifikovanost stručnog kadra! Sportski sistem čine treneri i funkcioneri. Deficit je i jednih i drugih. Došli su mladi, neiskusni, ali ambiciozni sportsko-partijski lavovi koji gutaju sve pred sobom i u simbiozi sa isluženim, ali partijsko-fleksibilnim kadrovima, trenutno održavaju sportski sistem.
SNEŽANA JE SPORTSKA HEROINA
– Karate klub Dijamant bio je sportski gigant planetarnih razmera, a period od od 1999. do 2008. godine, obeležila je Snežana Perić Pantić. Da je karate bio olimpijski sport, ona bi postala gradska i nacionalna sportska ikona. Bila je kontinentalna i planetarna šampionka, pobednica Mediteranskih i Svetskih igara, osvojila je dve šampionske i vicešampionsku evropsku klupsku titulu sa ženskim timom Dijamanta u kojem su bile i Sara Peković Grbić, Marta Peković, Vanja Vrhovac, Zlatana Ankić i Tanja Šuica. Ističem vicešampionsku i šampionsku svetsku titulu (Tokio 2008. i Beograd, 2010.) tima Srbije, a za to su takmičarski, stručno i organizaciono najzaslužniji takmičari Dijamanta: Miloš Živković, Dejan Umićević, Miloš Jovanović i Dimitrije Jerković. Nezahvalno je ne pomenuti sve koji su doprineli razvoju Kluba, ali to u ovoj situaciji i na ovom prostoru nije moguće.
