REDITELj LjUBOSLAV MAJERA O NOVOJ PREDSTAVI U ZRENjANINSKOM TEATRU

Svet rediteljske mašte i uobrazilje

Nakon što je u Narodnom pozorištu ,,Toša Jovanović” režirao sada već legendarne predstave – ,,Antigonu” , ,,Mrtve duše” , ,,Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina” i predstavu za decu ,,Mala sirena”, reditelj Ljuboslav Majera nastavlja saradnju sa zrenjaninskim teatrom. Na Dramskoj sceni se uveliko odvijaju probe na novoj predstavi čija će premijera svečano otvoriti novu pozorišnu sezonu 2019/2020. u kojoj se obeležava 180 godina postojanja pozorišne zgrade u gradu na Begeju.
Majera postavlja komad nemačko-švedskog autora Petera Vajsa, pod nazivom „Gospodin Mokinpot” (Izbavljenje iz patnje).

Režirali ste značajne predstave u Zrenjaninu koje gledaoci i danas pamte. Šta ćemo ovog puta gledati?
– Sticajem okolnosti predstavu je trebao da režira jedan mlađi kolega, a igrom slučaja i sudbine taj zadatak je pripao meni. Mislim da je Vajsov tekst, sam po sebi, dovoljan izazov. Na prvi pogled se čini kao vrlo jednostavna, lapidarna priča o problemima koji se tiču svih nas, ili barem velike većine (strahovi, htenja, želje i potrebe koje svako od nas ima). Drama, iako napisana u takvoj, pojednostavljenoj formi, u sebi sadrži osnovna ontološka pitanja ljudskog postojanja. Smatram, čak, da je to jedan duboko filozofski tekst. Današnja publika pre svega želi zabavu, iliti da svaka predstava sadrži zabavni element koji ni u ovoj predstavi neće izostati, ali u tome ne leži njena suština. Kroz samu fabulaciju se provlače određena pitanja koja su mene mnogo više zanimala, a to je paradoks življenja i filozofija života.

Koja je to filozofija koja vam je bila zanimljiva?
– Svi se mi često žalimo kako imamo puno prepreka i problema u životu i da su nas snašle sve moguće nepravde i nedaće. Uopšte, a to je taj paradoks, ne shvatamo da je u osnovi život borba i prevazilaženje svih tih prepreka. Da njih nema bili bismo neaktivni i lenji, a to jeste problem. Težimo ka svim hedonističkim, neegzistencijalnim stvarima koje nas okružuju, bilo da je reč o hrani, piću ili erosu. Loše je ako ta pitanja prerastu i počnu da stvaraju probleme. Slična situacija se dešava i na sceni, i glumac mora sebi da zada više prepreka da bi bio zanimljiv i da njemu samome ne bude dosadno – da ne bi umro. Težnja za harmonijom je najnormalnija, ali čim je postignemo, mi nemamo više gde. Umiremo od dosade. To je ono što mi je privuklo pažnju u ovoj priči i što sam želeo da kroz nju ispričam… a odgovore na ta osnovna pitanja još uvek nemam, ni ja, niti bilo ko.

Kako je ponovo sarađivati sa zrenjaninskim glumcima?
– Za sada nemamo nekih većih problema i sve ide svojim tokom. Karl Čapek je u svojoj noveli na najbolji način objasnio kako nastaje pozorišna predstava i pozorišni tekst. U bilo kom pozorištu i vremenu isti šablon i matrica se ponavljaju. Svi nemiri, protesti, negativni naboji i unutarnji konflikti, nakon izvedene premijere se zaboravljaju i svi su srećni. Nakon toga, vraćamo se na staro i ponovo padamo u jednu kolotečinu svakodnevnih apatija.

Kakav ste pristup odabrali za postavku ovog komada?
– Ono što bih naglasio, kada je o rediteljskom pristupu reč, jeste lažiranje, iliti stvaranje jedne fantazmagorije i iluzije na sceni koja se graniči sa dečjim pozorištem. Sredstva kojima sam se služio, koriste se i u lutkarskoj predstavi. Gradio sam jedan svet koji je za mene imanentan i važan, svet mašte i uobrazilje. Biće ovo jedna nesvakidašnja, glumački razigrana predstava.

  • AUTORSKA EKIPA
    Pored reditelja Ljuboslava Majere koji predvodi autorsku ekipu, na predstavi su sarađivali i Goran Ibrajter kao dramaturg i Blagovesta Vasileva, kostimografkinja i scenografkinja. Delo je sa nemačkog prevela Marija Ančić.

Miroslava Malbaški