Naš sugrađanin Slavoljub Epifanić jedan je od onih za koje možemo da kažemo da živi punim životom, iako ne vidi. I pravi je primer kako, velikim elanom, voljom i upornošću, uz pomoć porodice i prijatelja, gradi dostojanstveno svakodnevicu i pomaže drugima.
Čulo vida izgubio je kada je imao samo 31 godinu. Ali je, kako kaže, shvatio da njegov život i u mraku može da bude lep.
Trudio se da nastavi sve ono u čemu je uživao i imao uspeha u mladosti. Bio je državni prvak kung fua Jugoslavije. Radi lakše koordinacije u mraku i kondicije, počeo je da trenira ninđicu i uspeo je da stekne majstorsko zvanje. Uspešan je i u plivanju, atletici, bacanju kugle, koplja, diska… U planinarenju je nadmašio najviše snove – osvojio vrhove Rtnja, ali i Musale, na nadmorskoj visini od 3.000 metara, na planini Rila, u Bugarskoj…
Bavio se računarima dok je imao čulo vida, a kada ga je izgubio posvetio se softerima, uspeo da savlada Intoker, JAWS softver i VoiceOver na Apl uređajima i danas je jedan od osam predavača za rad na računaru za slepe i slabovide. Brojni ljudi koji ne vide su, zahvaljujući njegovoj pomoći, dobili mogućnost da zarone u svet savremenih tehnologija.
Vreme pandemije Slavoljub provodi u krugu porodice, a kada je lepo vreme uživa i u pecanju.
– Posvetio sam se porodici i poslovima koji mi prijaju kod kuće – kaže Slavoljub za „Zrenjanin”. – Korona virus nam je svima mnogo toga uskratio, ali se snalazimo, kao i uvek kada su okolnosti takve da moramo da tražimo izlaz. Ljudima koji su invalidi sve je još daleko teže, od odlaska kod lekara, do kretanja i obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Lično nemam problema u snalaženju u gradu, ali bih voleo da ljudi koji ne vide ili se teško kreću ne moraju da savladavaju ivičnjake kakvih nema u Evropi, koju sam proputovao i uverio se koliko je tamo manje prepreka – navodi Slavoljub.
I za semafore, kako kaže naš sagovornik, valja podesiti ton, ali su oni, svakako korisni.
Vozi Slavoljub sa prijateljima i bicikl. Autostopom je, zajedno sa drugom, osvojio Evropu. Uživa u svemu čega se lati a, kako kaže, najviše mu prija kada motiviše druge da se bore za dostojanstvo života i kada vidi rezultate. Inkluzija je, po njegovom mišljenju, ono što bi sve trebalo da nas ohrabri. B. Jajić
