Ponedeljak je počeo s kišom. Nedelja pre podne, jutro hladno, posle nas je ogrejalo sunce. Baš lepo za šetnju. Po povratku iz Bolnice, gde su bili oni besplatni pregledi, spazim dečake, sede i nešto rade. Kada sam se približila, videla sam da pletu narukvice od silikona.
– Želite li da kupite jednu? Ma, samo 20 dinara, vidite kako su lepe.
Mislim, ne treba mi, ali deca su to. (Imena i lokaciju ne navodim u strahu da ih nadležne službe ne bi kaznile kao što to, jelda, znaju kada su u pitanju bezazlene stvari, bežeći, valjda, od onih velikih).
Tu su dva brata i njihov drug. Ali, kada je trgovina u pitanju, njihovo geslo je „ko pre kupcu, njemu i pare”. Najvispreniji među njima, Stariji Brat, pokazuje svojih ruku delo, dok je Mlađi Brat kukičao nove narukvice. Već znam da ću morati da kupim od svakog po jednu. Kažem Starijem Bratu da mi izabere jednu u skladu sa bojama bluze koju sam nosila. Drugaru tražim neku koja se slaže sa teksasom.
– Da niste Vi neki modni kreator?
Da ne bi oni mene ispitivali, počnem ja njih. Zanimalo me je da čujem da li su uspeli da nešto prodaju – kažu da su zadovoljni. Zatim, šta će da urade sa parama.
Drugar mi poverava da želi da kupi novi mobilni telefon. Ima on jedan, ali je malo zastareo, pa ga u razredu zezaju da je čovek iz prošlog veka. Mama i tata rade, ima i sestru, ali para nema za nepotrebna troškarenja…
Pitam i drugu dvojicu, ali tu Stariji Brat ima reč. Brat će nešto sebi da kupi, a on će da nabavi – strip. Voli stripove, ima ih mnogo.
– Jesi li bio na „Stripolisu” – zanimalo me je.
– Naravno da sam bio. I jako sam srećan. Uspeo sam da nađem strip koji mi je nedostajao. Zagor mi je omiljen.
I tako smo, zajedno, iz Zrenjanina stigli do Darkvudske šume u Severnoj Americi.
