Kako se hrabra devojčica bori za mesto u zajednici
Osmogodišnjaci i starija deca imaće priliku da u petak, 25. novembra, uživaju u novoj predstavi koju je režirala Sonja Petrović. U pitanju je „Pradevojčica”, rađena po istoimenom romanu Desanke Maksimović. Premijera je zakazana za 18 časova, a izvodi se na Velikoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Repriza je u nedelju, 27. novembra, u isto vreme.
– Ovo je priča o devojčici Gavi koja odrasta u prazajednici. Ona je talentovana, hrabra, ćerka jednog vrača i pokušava da to i sama postane. Međutim, nije joj lako da se nametne. Nažalost, tako je i danas jer je ženama teže da se istaknu. Zakoni i pravila su podređeniji dečacima i muškarcima. Uprkos tome, postaje prva devojčica vrač – lider jedne zajednice. Na tom putu se suočava sa raznim preprekama. Njen prijatelj Buk govori koliko je važno da dečaci pomognu svojim drugaricama i ženama u borbi za ostvarivanje sopstvenih ideja, prava – objašnjava Sonja Petrović.
PRIRODA U NAMA I OKO NAS
Jedna od glavnih tema ove predstave, prema rečima rediteljke, jeste život prazajednice u skladu sa prirodom. Kako kaže, priroda je saborac glavnoj junakinji sa kojom živi u suživotu. Zajednica se ne postavlja kao mi danas hijerarhijski iznad, nego su jednaki sa njom i doživljavaju je kao živo biće, dodaje ona. Predstava će publici biti još zanimljivija jer su scenografija, kostimi, lutke, rekviziti pravljeni od prirodnih materijala.
– Nismo želeli da koristimo plastiku, stiropor niti bilo koje hemijske supstance koje bi zagadile životnu sredinu. Cilj je da se sve ponovo upotrebi. Koristili smo pravu zemlju i vodu, pravili smo lutke tehnikom papir maše, zatim od recikliranih kartona za jaja koje smo svi skupljali. Imamo i kamenje, kukuruzovinu, šišarke, jutu. To je bilo istraživanje do koje mere može jedan proces da bude ekološki – navodi naša sagovornica.
Sonja Petrović ukazuje da deca, u zavisnosti od uzrasta, razumeju predstave iz svojih habitusa i trenutnog znanja.
– Apsolutno mogu da shvate da jedna devojčica želi da postane lider u zajednici, a da joj drugi staju na put zbog toga što je žensko. Ako je predstava dobra za decu, onda je i za roditelje. Nadam se da će oni možda učitavati neke dodatne stvari za koje deca tog uzrasta nisu u stanju – poručuje rediteljka.
DECA OSETE NEPRAVDU
Dramatizaciju i adaptaciju romana priredila je dramaturškinja Mina Petrić.
– Pretvaranje jezika romana u scenski jezik, za mene, teklo je u dve faze. Prva je dramatizacija romana i druga – dramaturgija tj. adaptacija tog teksta rediteljskoj ideji i okolnostima scene. Obe faze bile su izazovne. Prvo, trebalo je pronaći radnju u romanu čija je najlepša strana upravo deskriptivnost, bogatstvo epiteta u dočaravanju čulnih opažanja prirode, onako kako je doživljava slikarka – Pradevojčica Gava. A zatim, suočiti tu radnju sa svetom lutkarstva, koji je za mene i dalje vrlo nov.
Srećom, Desankin je krajolik toliko prostran i raznolik, pun svega što je životno – i smeha i smrti, a najvažnije – ljubavi prema prirodi, prema ljudima koji se trude, bore i koji greše, toliko da se u njemu nijednog trenutka nisam osećala kao uljez – kaže Mina Petrić.
Kako ističe, priroda dramatizacije zahtevala je da se broj likova i linija radnje iz romana svedu.
– Ipak, kao i u romanu, posebnu pažnju smo posvetili Gavinom odnosu sa drugom Bukom koji joj je saveznik i najveća podrška. Ako govorimo devojčicama da treba da se bore za sebe, mislim da je podjednako važno da kažemo dečacima da treba da budu saveznici i saborci svojim drugaricama. Dečaci moraju da traže za svoje drugarice ista prava koja sami uživaju, da ih vide ravnopravnim sebi. Ako to nije slučaj, o kakvom prijateljstvu ili ljubavi uopšte možemo da govorimo? Buk je jedan takav dečak, pravi prijatelj – objašnjava dramaturškinja.
Mina Petrić navodi da pišući o Pradevojčici, Desanka piše o svim devojčicama koje žele više nego što im je društvo namenilo.
– Deca osete društvenu nepravdu. Čitajući ili gledajući priče o njoj mogu da je prepoznaju i formulišu, a to je prvi korak ka tome da je prevaziđu. S druge strane, igra sa prirodom je nešto što može da proširi mogućnosti dečje mašte i da ih ponuka da razmišljaju o kiši, suncu, drveću i reci… O živom svetu koji je svuda oko nas, a prema kome nove generacije moraju da nauče da budu mnogo brižnije od prethodnih.
Na kraju, važno je da se deca zamisle o toj dihotomiji priroda-društvo i da od najmlađeg doba preispituju šta to znači kad im kažu da je nešto „prirodno” (na primer, mali procenat žena na vodećim pozicijama) – da li je ono zaista takvo ili je proizvod štetnih uverenja – zaključuje mlada umetnica.
U autorskom timu su i Nenad Kojić (muzika), Irina Somborac (dizajn lutaka, scenografije i kostima), kao i Dragana Kojičić, stručna saradnica za zemljanu arhitekturu.
