Miroslav i Ivana Krstić iz Lazareva su pre više od decenije odlučili da veliku ljubav prema prirodi, i kako kažu avanturistički duh, iskoriste i počnu da se bave pčelarstvom. Proizvodnju meda je još sedamdesetih godina prošlog veka započeo je Miroslavljev deda.
– Početkom dvehiljaditih smo suprug i ja formirali svoj mali pčelinjak od pet košnica i tako je sve počelo. Pčelinjak sada broji stotinak košnica i funkcioniše kao mala porodična „farma” na kojoj zajedno sa troje dece, koja značajno pomažu, zaista uživamo u poslu – kaže za „Zrenjanin” Ivana Krstić.
ZADOVOLJNE MUŠTERIJE – MOTIVACIJA ZA DALJI RAD
Kako dalje objašnjava, u početku su prodavali samo med, a danas na tržište plasiraju polen, propolis, matični mleč i vosak. Od ove godine nude i med sa dodatkom raznog jezgrastog voća, začinskog ili lekovitog bilja, koji je posebno tražen i atraktivan.
– Sve češće mušterije žele malo drugačiji med, pored standardnog, a mi se trudimo da se prilagodimo zakonima tržišta. Uprkos sve težim uslovima za pčelarstvo, uspevamo da iz prirode prenesemo netaknuto blago koje stvaraju pčele i ponudimo kupcima zaista zdravu hranu. Najveće zadovoljstvo nam je kada se jave sa pohvalama – priča naša sagovornica.
Krstići kažu da bez pomoći ne bi mogli da započnu biznis. Uz njih su Udruženje pčelara „Cvet Banata” iz Lazareva, koje polako postaje pčelarsko selo. Njihov rad prepoznaje i Mesna zajednica.
Od Republike dobijaju subvencije po košnici i pomoć pri nabavci opreme, a Savez pčelarskih organizacija Srbije (SPOS) poslednjih godina je veoma aktivan u zaštiti interesa pčelara, ističu Krstići.
– Otvaranje pogona za otkup i plasiranje meda prošle godine u Rači jedna je u nizu aktivnosti SPOS-a. Nismo sa njima sarađivali do sada, ali ne isključujemo tu mogućnost, mada nam je sopstvena prodaja kupcima prioritet – objašnjava Miroslav Krstić.
PROBLEME PRAVE PESTICIDI
Prema njegovim rečima, pčele su zanimljiva i zagonetna bića, a život sa njima je uzbudljiv. U proleće se bude iz zimskog sna, kada ih je malo u košnicama, i posebno su osetljive. Počinju da se razvijaju i u maju su najbrojnije.
– Kada pčelar na pravi način vodi računa o njima, nosi ih na mesta gde ima raznovrsnog bilja, uzvratiće kvalitetnim medom. Mora se biti veoma obazriv da cvetovi nisu tretirani insekticidima, da voda ili nešto drugo nije otrovno u krugu od pet kilometara od košnice. Pčelinji sićušni organizam je veoma osetljiv, toliko da ne može da boluje. Pčela je ili zdrava ili ugine.
Pčele selimo četiri puta godišnje, od proleća do jeseni, i tada smo sa njima gotovo svakodnevno. Tek kada opadne lišće i pčele obezbeđene zalihama meda odu u zimski san, i mi možemo na zasluženi odmor – ističe naš sagovornik.
Dok slatki proizvod ne završi u teglama, put je dug i trnovit. Sve češće pčelari se susreću sa pomorom „medonosnih insekata” čija je uloga u prirodnim ekosistemima, kako Krstići kažu, neprocenjiva.
– Veliku muku mučimo sa savremenom poljoprivredom u smislu prekomerne i nestručne upotrebe pesticida. Zbog toga su sve češća trovanja pčela u ne maloj meri, što ni nas nije zaobišlo. Dodatno stvari otežavaju klimatske promene. Sve češće na pčele utiču tropske vrućine, nestabilne, tople zime, kasniji mrazevi. Ali da rad sa njima nije tako izazovan, valjda ni med ne bi bio toliko sladak – optimistični su Miroslav i Ivana Krstić.
