Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Od početka pandemije izloženi smo navodnom kompromisu tj. izboru između strožijih mera kojima se „čuvaju životi” i labavijih/fleksibilnijih ograničenja čiji je navodni cilj da se „sačuva ekonomija”. Ipak, izostalo je (barem za sada) suštinsko preispitivanje jedne takve pretpostavljene suprotstavljenosti između „života” (zdravlja) i „sredstava za život” (ekonomije) u uslovima pandemije.
Ako se dosledno prati ekonomski rezon, dolazi se do zaključka da je zapravo u pitanju velika zabluda, odnosno da se radi o lažnom kompromisu, te nepostojećoj dilemi – „zdravlje ili ekonomija”, odnosno „pare ili život”. Sveobuhvatno i olako popuštanje mera (manje brige o zdravlju i širenju virusa) neće i ne može popraviti ekonomsku situaciju. Dva su razloga za to.
Prvi se nalazi na strani ponude. Ljudi (radna snaga) su najvažniji proizvodni faktor (input). Većina naučnika (virusologa, epidemiologa) ukazuje na to da će, ukoliko dođe do preranog i olakog popuštanja mera, verovatno doći do povećanja broja inficiranih, obolelih i umrlih od posledica korona virusa. Ukoliko se zaraze i razbole, radnici neće moći da idu na posao i obavljaju svoje radne zadatke, što će dovesti do smanjenja proizvodnje i pada obima ekonomske aktivnosti.
Drugi argument potiče iz sfere tražnje. Svodi se na činjenicu da je osnovni pokretač ekonomske aktivnosti osećanje, odnosno psihologija kupaca/potrošača. Percepcija pojedinaca o stepenu sigurnosti/bezbednosti presudno utiče na donošenje poslovnih odluka. Stoga, održiv ekonomski oporavak zavisi od nivoa poverenja. Taj će nivo biti veći onda kada ljudi budu verovali u to da je pandemija prošla – dok se to ne desi, oni neće biti spremni da troše i investiraju. Ukoliko se ljudi zaista plaše virusa, oni će sami „zaključati” privredu, nezavisno od mera države. Ekonomski oporavak će biti moguć samo uz pomoć javnih politika koje u prvi plan stavljaju zdravlje ljudi i tako obnavljaju poverenje.
Društvene i ekonomske posledice „zaključavanja” su svima vidljive i jasne. Sa druge strane, sprečavanje širenja virusa i na taj način spašavanje života ljudi je manje-više neprimetno. U pitanju je svojevrsni paradoks zdravstvene politike – kada se sve uradi kako treba, ništa se ne događa i niko ništa i ne primećuje (podrazumeva se da tako treba da bude). Zbog toga, svako donošenje mera za kreatore predstavlja veliko iskušenje.
U proleće 2020. godine doživeli smo potpuno „zaključavanje” i uvođenje vanrednog stanja, ali se ispostavilo da je korona virus opstao i čak pojačao aktivnost u periodu nakon toga. Život, uključujući i ekonomski, treba i mora da funkcioniše. Međutim, u uslovima pandemije treba mudrije i racionalnije postupati.
Dakle, ne mora sve da stane da bi se sačuvalo zdravlje. Do prenošenja virusa je, izgleda, najmanje dolazilo na radnim mestima (poslodavci su uglavnom uspeli da organizuju procese rada na bezbedan način), a najviše tamo gde ljudima „popuštaju stege” (proslave, odmori, provodi, zabave i sl.).
Privrednicima koji posluju u rizičnim delatnostima (ugostiteljstvo, turizam, zabava) svakako treba preusmeriti mnogo više finansijske pomoći iz budžeta i nadomestiti im propuštenu zaradu. Primena selektivnih mera znači upravo to – podržati one kojima to najviše treba, jer se društvu više isplati da oni ne rade. Ako se na ovaj način smanji širenje virusa, tada se svim ostalim delatnostima pruža mogućnost da funkcionišu. Tako će se postepeno vraćati i poverenje.
