Piše: Dalibor Bubnjević, glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
Period između dočeka Nove godine i Božića je idealan za promišljanje o postignućima, ali i filozofiji života. Tokom cele kalendarske godine previše energije se troši na ostvarivanje brojnih ciljeva. Neke je odredio poslodavac i deo su radne obaveze. Samim tim ih smatramo objektivnim. Ukoliko počnu previše da opterećuju, problem se neretko rešava promenom preduzeća ili pak sektora. Nažalost, pod naletom trendova, sve češće se napuštaju čak i profesije. Svedočimo da se preko noći postaje „kompjuteraš“ u „aj ti“ firmi. Dobrovoljno se potire prethodno obrazovanje, a kliktanje se proglašava za ideologiju novog milenijuma. Brojne zahteve pojedinac sam sebi postavlja. Pod pritiskom okruženja, porodice i prijatelja počinje da liči na nekog ko on zapravo ne bi trebalo biti. Duša se dobrovoljno odbacuje kao balast zarad uklapanja u šablon. Kako vreme odmiče, odlutala jedinka sve više gubi sebe. Poput junaka Nušićevog komada „Svet“, udovoljava prohteve zajednici, a potire vlastitu ličnost. Iako je sve društveno prihvatljivo, u tmini porodičnog doma, pojedinac shvata da je (ne)srećan. Slede pitanja o suštini… Odgovori ne moraju biti surovi, a optimizam je poželjan, naročito u vreme praznika. „Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto – kao na Drini ćuprija” (Ivo Andrić).
