Prva asocijacija na ćilim jeste da je to vuneni tepih izrađen na razboju. Iako izvorno na Balkan dolazi sa Bliskog istoka, u našoj zemlji najpoznatiji je Pirotski. Mnogi ne znaju da smo i mi, u Banatu, stvorili domaći, autentični Torontalski. Da bi se bilo koji od njih napravio potrebno je mnogo napora, rada, truda, pre svega strpljenja i veštine.
Ćilimarstvo je jedna od najstarijih radinosti. Naši sugrađani imali su posebnu priliku da se sa njime upoznaju, ali i okušaju u izradi. Predavanja i radionice „Tkački zanat – tragom beskrajne šare” nedavno su održane u Narodnom muzeju.
ĆILIM – DEO OBIČAJNE TRADICIJE
Koordinatorka i autorka programa je mr Rajka Grubić, muzejska savetnica i etnološkinja. Kako je za naš list ispričala, na pojavu i formiranje tkanja i tkačkih proizvoda u Banatu, presudno su uticali razvijeno stočarstvo i klimatski uslovi. Prirodna proizvodnja, tokom 18. i 19 veka, toliko je napredovala da je seosko stanovništvo uspevalo da samo podmiri sve svoje potrebe. Osnova društva bila je porodična zadruga. U njoj je, između ostalog, bila organizovana i proizvodnja tkanina. Etnološkinja objašnjava da su žene na horizontalnom razboju, od kudelje, vune, lana i pamuka, tkale razne vrste platna, prostirki i prekrivača.
– Ćilim je predstavljao jedan od najreprezentativnijih i najluksuznijih delova tekstilnog pokućstva. Kao takav, činio je važan deo devojačkog miraza. Pored ukrasne, imao je važnu ulogu i u običajnom životu: darivao se svatovima, njime su kićeni kumovski konji, tokom crkvenog venčanja prostiran je mladencima pod noge, korišćen je za opremanje odra, darivao se hramovima – rekla je Rajka Grubić.
Prema njenim rečima, banatsko tradicionalno narodno ćilimarstvo razvijalo se na periferiji orijentalnog uticaja. Na početku sadržalo je isključivo njegovu ornamentiku. Vremenom, pod uticajem tkačkih centara i srednjoevropskih umetničkih stilova, dobija specifična obeležja prepoznatljiva po širokom izboru tehnika i ukrasa.
NAJKOMPLIKOVANIJI ZANAT
O metodama ovog zanata govorio je Zoran Slijepčević, inženjer tekstilne konfekcije i tkač. Sa velikim strpljenjem zainteresovane posetioce upućivao je u osnove rada. Nije izostala ni praksa, te je pokazivano kako funkcioniše razboj. Mnogi sugrađani su se okušali i izvezli svoje prve niti…
Slijepčević je rodom iz Prnjavora, a ovim poslom bavi se deceniju i po. Studirao je na Tehnološkom fakultetu u Zagrebu. Diplomirao je na Visokoj tehničkoj školi (VTŠ). Pre deset godina otvorio je sopstvenu radnju. Tada je od Ministarstva privrede dobio sertifikat za stare i umetničke zanate. Rado deli znanja sa svima koji mu se obrate.
– Kad sam bio predškolac, moja strina je u podrumu tkala. Koristila je predmete koji su meni već tada bili zanimljivi i ostali su mi u sećanju. Kasnije, kada sam otišao na studije, drugarica je imala u kući razboj. Tada se u meni probudila želja da nešto stvaram. Nakon diplomiranja, čuo sam da ovde, u gradu, postoji obuka. Nisam se puno predomišljao. Od tada sam tkač – ispričao je Zoran Slijepčević.
Prema njegovim rečima, ovo jeste najkomplikovaniji zanat. Potreban je pre svega dobar razboj, ali i prostorija u koju može da stane, jer je poprilično glomazan. Materijal se, objasnio je naš sagovrnik, pripremao tokom cele godine. Sa druge strane, razboj se unosio obično krajem jeseni. Dobre tkalje su u zimskom periodu mogle da naprave svega jedan ćilim.
– To govori koliko je ovo težak, istovremeno i lep poziv. Pored veštine i ljubavi, onda, ali i danas, treba izdvojiti dosta vremena. Ovakve predmete treba mnogo više ceniti, jer je u njih svaki majstor utkao i deo sebe – dodao je Slijepčević.
IZ BEČKEREKA U EVROPU I SVET
Zanimljivo predavanje održao je i istoričar dr Ferenc Nemet. U istraživanju bavio se upravo Torontalskim ćilimom, brendom koji je domaću radinost tog doba lansirao u Evropu i osvojio je. Podsetio je da je krajem 19. i početkom 20. veka izrada ovakvih tkanica kod nas dostigla zlatno doba. Najzaslužniji za to bio je Antal Štrajtman, nastavnik crtanja u Pijarističkoj gimnaziji, slikar i dizajner koji je manufakturu podigao na industrijski nivo. Zahvaljujući njegovom zalaganju, u Velikom Bečkereku je 1880. otvorena zanatska, a 1884. i tkačka škola. Prve polaznice, veli dr Nemet, bile su ne samo iz grada, već i iz Elemira, Aradca, Perleza, Ečke, Malog i Velikog Torka, Melenaca. Ogroman uspeh rezultirao je osnivanjem fabrike tepiha 1894.
– Bila je u stanju da ih izrađuje u industrijskim razmerama. Vremenom je postala veliko preduzeće. Tehnički direktor je bio upravo Štrajtman. Mađarske železnice naručivale su tepihe upravo od njih. Za svoje kraljevske apartmane i ugarski parlament poželeo ih je i Franc Jozef. To jasno pokazuje kakvu reputaciju i kvalitet su imali Torontalski ćilimi – istakao je dr Nemet.
Napomenuo je da je Banat zbog navedenih prilika postao poligon za uvođenje novih tkačkih tehnika i eksperimentisanje sa njima. Osim orijentalne (kelim), odomaćila se tzv. šerebečka metoda. Naš sagovornik objašnjava da je reč o skandinavskoj i veoma je slična izradi goblena. Ona će biti osnova Torontalskog ćilima. Poneće i pojedine elemente mađarske secesije, koju odlikuju geometrijski ukrasi i žive boje.
MODERNO DOBA
O tradiciji kroz odevanje i dizajn govorila je Valentina Bozoki, master inženjer tekstilne tehnologije i saradnica u nastavi na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin”. Do sada je imala tri izložbe i reviju. Kako je rekla, brojni dizajneri sve više inspiraciju pronalaze u etnološkim motivima i modernu garderobu stvaraju po uzoru na nošnje. U svom radu više se bavi savremenim odevanjem, ali namerava i da se okuša i u tradicionalnim vodama.
Gordana Dunai se tkanjem bavi od 2015. godine kad je završila obuku kod Zorana Slijepčevića. Kako je ispričala, pored posla nastavnika filozofije u Zrenjaninskoj gimnaziji, želela je da se bavi još nečim. Odabrala je ono što ju je oduvek privlačilo. Početna ideja, dodaje, razvila se u nešto mnogo više od prvobitnih očekivanja.
– U samom procesu ručnog tkanja otkrila sam sklad i harmoniju. Usklađivanje telesnih pokreta sa tokom misli deluje kao mala terapija. Zahvalna sam Rajki Grubić i Narodnom muzeju što su organizovali ovakvu manifestaciju i prizvali iz senke ovu veštinu, može se reći i umetnost. Ne bih rekla, kako se to često smatra, da je tkanje u izumiranju. Mislim da će ove delatnosti ostati prisutne uvek, jer čovek ima potrebu da sabere misli, sa jedne strane, kao i da oseti blisku vezu sa drugim čovekom, što se, svakako, upotrebnom ručno rađenih proizvoda, može postići – poručila je Gordana Dunai.
Realizaciju programa podržalo je Ministarstvo kulture.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović, volim zrenjanin.com i arhiva zrenjaninskog Muzeja
MLADI PRIDAJU ZNAČAJ TRADICIJI
Događaj su posetili i brojni đaci i studenti. Najviše su bili zainteresovani modelari odeće Hemijsko-prehrambene i tekstilne škole „Uroš Predić”. Došli su u pratnji profesora Milana Galića, Biljane Šuntić, Jadranke Živković, Isidore Čalenić i Dušanke Đorđević, koja se i okušala za razbojem.
– Predavanja i radionice tkačkog zanata su bile izuzetne, u svakom pogledu. Zanimljive, poučne, kad je u pitanju poznavanje i očuvanje tradicije. Isto tako, inspirativne za osnivanje sopstvene proizvodnje – ideja za buduće preduzetnike. U savremenom dizajnu tekstila i modi inspiracija narodnim motivima je neiscrpna. Da ne govorim o terapeutskom aspektu za čoveka koji to radi, pa i posmatra. Što više ga aktuelizovati i uključivati u pedagoške i medicinske ustanove, to je moja preporuka. I, naravno, podsticati subvencijama. Na svim nivoima, od lokalne zajednice do državnih institucija – rekla je Dušanka Đorđević koja predaje likovno i više stručnih predmeta.
Utiske je prenela i Teodora Stević (3/5).
– Ljubazni i strpljivi profesor Zoran nas je dočekao i upoznao sa svetom tkanja. Oduševljena sam kako je uspeo da nam dočara čaroliju razboja i objasni svaki korak procesa. Atmosfera je bila tako prijatna, a ja sam se osećala kao da sam deo neke posebne priče. Bilo je tako lepo i zanimljivo, da sam prosto zaboravila na vreme – ispričala je Teodora Stević.
Sa njom su se složile Jana Greksa (2/5) i Anđela Miok (2/5).
Prema njegovim rečima, ovo jeste najkomplikovaniji zanat. Potreban je pre svega dobar razboj, ali i prostorija u koju može da stane, jer je poprilično glomazan. Materijal se, objasnio je naš sagovrnik, pripremao tokom cele godine. Sa druge strane, razboj se unosio obično krajem jeseni. Dobre tkalje su u zimskom periodu mogle da naprave svega jedan ćilim.
MODERNO DOBA
