Nedavno pokrenuti ciklusi tribina „Zrenjaninci-bacači svetla” zamišljeni su kao susreti sugrađana koji su otišli sa onima koji su ostali. Naziv je nastao prema stihu grupe „Ekatarina Velika” (EKV): „Ovaj grad je nekada bacao svetla daleko”. Organizatori su Zrenjaninska inicijativa (IZRAZ) i Klub „Zona”. Istoričarka umetnosti Olivera Skoko ugostila je nedavno muzikološkinju Mariju Babić Milovanović koja živi u Jordanu i Sonju Ljubotinu. Pričale su o odrastanju u Zrenjaninu, onome što ih je za njega vezalo, zbog čega mu se vraćaju, uspešnim ljudima koji njegovu slavu pronose širom sveta.
Sonja Ljubotina je završila Učiteljski fakultet u Somboru. Radi u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić”, a 30 godina je u obrazovanju. Sa druge strane, njena velika ljubav je teatar. Pohađala je seminare i sticala znanja i iskustva iz ove oblasti. Od 2015. do 2018. bila je autorka i voditeljka radionica „DraMAštarije”. Poslednji veći projekti koje je realizovala sa svojim odeljenjem su: mjuzikl „Trnova Ružica”, po motivima istoimene bajke braće Grim, i predstava „Od čitanja se raste”, prema tekstu Jasminke Petrović. U Vašoj školi, krajem 2025, održan je „POP AP” festival. U čemu je njegov značaj?
– Sedmi put, povodom Svetskog dana deteta, učenici nižih razreda ugostili su vršnjake iz drugih osmoletki. Pod okriljem UNICEF-a, na inicijativu pokretača i koordinatora, učiteljice Daliborke Putić Berarov, najmlađi učestvuju u različitim radionicama. Cilj je da im približe njihova, ali i osećanja drugih. U fokusu Festivala su emocionalna inteligencija i potrebe dece. Evidentno je da usled brzog načina života dolazi do gubitka empatije i neprepoznavanja svojih i tuđih osećanja iz čega proizilaze i drugi problemi. Zato je „POP AP” od velikog značaja za razvoj ličnosti svakog mališana. Održano je 14 psiholoških i umetničnih radionica, a prisustvovalo je oko 260 đaka. Sa polaznicima su radili učitelji i nastavnici naše škole, kao i gosti iz drugih vaspitno-obrazovnih i umetničkih ustanova sa kojima imamo dugogodišnju saradnju. Kakvi su učenici danas?
– Na osnovu mog višegodišnjeg iskustva, primećujem da nam u poslednjih nekoliko godina zaista dolaze deca koja se razlikuju od ranijih generacija. Mnogo su informisanija, raspolažu velikim brojem pojmova, umeju da se zauzmu za sebe, traže svoja prava, slobodna su u izražavanju. Ono što im nedostaje jeste koncentracija koja je veoma kratkotrajna. Takođe, manjka im sposobnosti pažljivog slušanja, prepoznavanje svojih i tuđih osećanja. Teže prihvataju nova pravila ponašanja, osetljivija su i imaju slabije razvijenu finu i krupnu motoriku. Za utehu je da se sve može popraviti i nadomestiti prilježnim radom tokom prvog razreda. Zato uvek kažem roditeljima, na našem prvom susretu, da se naoružaju strpljenjem, jer je reč o najtežem periodu tokom školovanja. Najlepše od svega je ono što se nikad nije promenilo kod dece svih generacija, a to je potreba za maštom, verovanje u čuda, radoznalost, želja za igrom i sposobnost radovanja. Važno je samo dati im prostor i priliku da to sve i dalje razvijaju. Koje su poteškoće u pedagoškom procesu?
– Najveći izazov za mene je kad primetim da neko dete poseduje bogat unutarnji svet, koji iz nekog razloga ne može da ispolji i poveže se sa okruženjem. Tada pokušavam različitim metodama da doprem do njega da bih mu pomogla da oslobodi to što je na neki način skriveno i zakočeno. Podsticajna zajednica može umnogome da doprinese otvaranju i razvijanju samopouzdanja deteta. Zašto je važna drama? Zalažete se za njeno uvođenje u obrazovanje?
– Primenom kreativnog dramskog procesa, prilikom obrade novog nastavnog sadržaja, možemo učenje da učinimo zabavnim, kao i da utičemo na lakše usvajanje gradiva. Brojni su benefiti koje dramski metod pruža. Pored toga što je pamćenje dugotrajnije zbog proživljenog iskustva, najmlađi osećaju i veće zadovoljstvo. Stalno su u pokretu, sarađuju, razvijaju veštinu komunikacije, uključuju maštu i devergentno mišljenje, oslobađaju se straha od javnog nastupa. Pored primene drame u različitim delovima časa, često osmišljavamo i različite predstave koje izvodimo pred publikom. Nedavno ste bili članica pedagoškog žirija ASITEŽ Festivala (FAS). Kako gledate na to iskustvo?
– Imala sam čast i zadovoljstvo da budem deo tog čarobnog sveta koji se bavi razvojem i unapređivanjem pozorišta za decu i mlade. Za pet dana pogledala sam 11 predstava u izvođenju profesionalnih pozorišta Srbije, od kojih se devet našlo u takmičarskom programu. Za mene je od neprocenjivog značaja bilo to što sam dobila priliku da učestvujem u razmeni ideja, iznošenju impresija i produbljivanju tema zajedno sa teatarskim stvaraocima. Oni su iskreno pričali o lepoti svog posla i o preprekama koje treba da savladaju, da bismo mi, kao publika, mogli neometano da uživamo u čaroliji predstave.
