Da li se lokalna sredina bolje razume kada se napusti – ili kada se u njoj ostane i svakodnevno nosi sa problemima i lepotama? Upravo na tom pitanju zasnivaju se „Zrenjaninci – bacači svetla” osmišljeni kao susreti dvoje ljudi sličnih profesija: jednog koji se iz Zrenjanina iselio i drugog koji je u njemu ostao. Kroz dijalog, lična iskustva i razmenu perspektiva, ovi razgovori pokušavaju da dokuče kako se isti grad vidi iz različitih udaljenosti i da li distanca zaista donosi jasniju sliku. Tribine je osmislila i vodi Olivera Skoko, istoričarka umetnosti. Do sada je u Klubu „Zona društvenog dijaloga” ugostila Bojanu Kovačević Petrović i Vladimira Stojkovića Coku, Mariju Babić Milovanović i Sonju Ljubotinu, Darka Špera i Miloša Vojnovića, Ljudmilu Šajtinac i Gabrijelu Parigros. Tokom poslednjeg okupljanja Zrenjanin su u utorak, 24. marta, „osvetljavale” arhitektice Marija Maruna i Jelka Đorđević.
Kako se razvila ideja za tribine i šta znači naziv?
– Sekcija „Zrenjaninci van Zrenjanina”, koja deluje u okviru Inicijative „Izraz”, je prvo izašla sa predlogom da se sačini što potpunija baza naših sugrađana koji su otišli iz ovog grada, pronašavši svoj životni i profesionalni put na nekim drugim prostorima. No, kako sve nije samo u slovima i brojkama na papiru ili u kompjuteru, pokrenuli smo i ideju susreta. Tako smo u Klubu „Zona” društvenog dijaloga započeli ciklus ovih tribina. Njihov naziv inspirisan je stihom pesme EKV: „Ovaj grad je nekada bacao svetla daleko”.
Zašto ste se odlučili za navedeni koncept susreta dve osobe?
– Zamisao je takva da nam gostuje Zrenjaninac ili Zrenjaninka koji ne živi više ovde, a koji će kao gosta za razgovor pozvati nekoga ko je i dalje na staroj adresi. Praveći takvu vrstu dijaloga, zapravo pravimo most i ujedno pokazujemo da „svetla bacamo” sa obe strane tog mosta.
Da li je osnovna namera bila dijalog, suočavanje različitih perspektiva ili potraga za zajedničkim imeniteljem?
– Zapravo, važno nam je sve to. Počinje od poziva za učešćem na tribini koji se onda pretvara u dijalog. Mada je to zapravo jedno opušteno ćaskanje na razne zrenjaninske teme, ali i lične i profesionalne koje podrazumevaju i suočavanje različitih pogleda. Neminovno je i pronalaženje zajedničkih tačaka između sagovornika.
Postoji li tema oko koje su se svi dosadašnji gosti, bez obzira na profesiju, složili?
– Svi su na svoj način pričali o nekom Zrenjaninu koji je bio bolji i svi su konstatovali da grad pre svega čine ljudi i da je on takav kakvi smo mi. Neko je zbog tog promenjenog Zrenjanina otišao iz njega, neko je ostao da pokuša da ga razume. Ali svaku tribinu završimo sa konstatacijom da se i takav Zrenjanin u poslednje vreme probudio.
Šta ljudi koji žive van našeg grada najčešće „vide jasnije” u odnosu na one koji su svakodnevno u njemu?
– Ima razlike između onih koji nisu otišli tako daleko (Novi Sad, Beograd) i onih koji Zrenjanin posećuju npr. jednom godišnje. No, čini mi se da i jedni i drugi jasno vide glavne izazove koji tište ovdašnje Zrenjanince i pokazuju zaista razumevanje i empatiju za njih. Na primer, dugogodišnji problem sa vodom je nešto što je neshvatljivo svakome gde god se nalazi i svi imaju približno isti osećaj povodom toga.
Kako se tribine uklapaju u širi rad „Izraza”?
– Zrenjaninska inicijativa „Izraz” zagovara otvorenost i dijalog, kao i Klub „Zona”, koja u svom nazivu ima tu jasnu odrednicu Zona društvenog dijaloga. Mislim da smo deceniju i po bili hermetični. Zaboravili smo da razgovaramo i iznosimo svoje stavove. Mislim da je došlo do promena i da se „Zona” kao mesto i „Izraz” kao inicijativa zalažu da o svemu razgovaramo čak i kada se ne slažemo.
Da li ove tribine vidite kao kulturni program, građanski dijalog ili tihi oblik društvenog aktivizma?
– Zapravo sve to. Startovali smo sa „Zrenjanincima” iz sveta kulture, ali ćemo sigurno ugostiti i sve druge iz različitih oblasti. Do sada su bili ljudi koji su aktivni svako na svoj način u popravljanju našeg društva tako da mislim da tribine zagovaraju i tu aktivističku ulogu.
Može li „bacanje svetla” biti prvi korak ka promeni – i kakvoj?
– Ubeđena sam da sve što radimo u okviru „Izraza” i sve što se dešava u „Zoni” vodi ka promeni. To što smo uključili i naše ljude koji nisu više na nekoj od zrenjaninskih adresa, dodatno doprinosi tim promenama. Skoro svako kome smo se obratili bio je oduševljen idejama o pravljenju baza podataka i organizaciji tribina. Najčešći komentar uz to je: „Hvala, što ste me se setili!” Ubeđena sam da svi zajedno, i oni koji su otišli i mi koji smo ostali, možemo da razgrnemo ovu tamu koja se nataložila godinama i da upalimo svetlo za sve nas, a ponajviše za generacije koje dolaze i koje zaslužuju bolje društvo.
