Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Trećim paketom mera pomoći za ublažavanje ekonomskih posledica uzrokovanih pandemijom, planirano je da se građanima i privatnim preduzećima direktno iz budžeta isplati oko 1,1 milijarda evra. Predviđena je isplata od po 60 evra (dva puta po 30 evra) svim punoletnim građanima (oko 6,1 milion) i dodatnih 50 evra penzionerima (oko 1,7 miliona). To bi poreske obveznike trebalo da košta oko 450 miliona evra. „Ceh” po osnovu isplate tri puta po pola minimalne zarade po svakom zaposlenom privatnim preduzećima bi mogao da dostigne 600 miliona evra. Sektorske mere (pomoć preduzećima u oblasti turizma, ugostiteljstva, transporta) iznose oko 60 miliona evra.
Nije sporan iznos koji je država opredelila za ove svrhe – štaviše, veoma je izdašan. Problematična je neselektivnost mera, odnosno opredeljenje da se pomoć daje svima, kako onima kojima je zaista potrebna, tako i građanima sa visokim primanjima i preduzećima čije poslovanje kriza izazvana pandemijom nije ugrozila.
Oko 2,3 miliona ljudi u Srbiji ostvaruje mesečna primanja koja nisu dovoljna ni za pokriće minimalne potrošačke korpe. Pravičnije je da se njima isplati i više od 60 evra, a da se onima koji imaju viša primanja pomoć ne isplaćuje. Tako bi se pomoću istog iznosa budžetskih sredstava ugroženijim kategorijama stanovništva moglo pomoći 3 puta više, odnosno sa po 200 evra po osobi, što bi za njih bilo višestruko značajno.
Isto tako, ne treba svim preduzećima davati finansijsku pomoć iz budžeta. U pitanju je klasična optimizacija. Pođimo od toga da rad određenih delatnosti (rekreacija, sport i zabava, ugostiteljstvo i sl.) doprinosi širenju virusa i da se zbog toga društvu više isplati da ove delatnosti na neko vreme prestanu sa radom kako bi se epidemijska situacija smirila. Obustavljanjem rada ova preduzeća svima ostalima čine dobro – smanjuje se prenošenje virusa i omogućava se preduzećima iz drugih delatnosti da koliko-toliko nesmetano rade i ostvaruju prihode. Ako je tako, onda deluje kao pravičan pristup da društvo, redistribucijom budžetskih sredstava, „žrtvovanim” preduzećima nadoknadi propušteni prihod. Kada se nekome ograničava i/ili zabranjuje da obavlja svoju delatnost, a da on za uzroke toga nije kriv, onda je pravično da mu se nadoknadi propuštena korist. Tada bi se mnogo lakše i sprovodile mere „zatvaranja” jer bi to bilo prihvatljivije, a pandemija bi se bolje kontrolisala.
U delatnosti „usluge smeštaja i ishrane” posluje oko 26.500 privatnih preduzeća koja ostvaruju godišnji promet od oko 1,5 milijardi evra i u njima radi oko 64.000 zaposlenih. U sektoru „umetnost, zabava i rekreacija” posluje oko 3.200 privatnih firmi, koje ostvaruju godišnji promet od oko 600 miliona evra i u njima je zaposleno oko 14.500 radnika. Budžetskim izdacima od 140 miliona evra bi se svim ovim preduzećima, koja prema procenama ugrožavaju epidemijsku situaciju, moglo nadomestiti čak do 80% njihovog propuštenog prihoda za ceo jedan mesec. Dakle, sa 4,5 puta manje budžetskih izdataka sve ove firme bi se mogle „zatvoriti” na mesec dana, uz očuvanje njihove tržišne i finansijske pozicije, broja zaposlenih radnika i njihovih zarada.
Uravnilovka „svima po pola minimalca” deluje kao populistička mera. Da li je dobro osmišljena i svrsishodna pokazaće tržište, odnosno odziv (procenat prijavljenih) privatnih preduzeća na ponuđenu pomoć.
