Ima neki zakon koji obavezuje studente upisane na fakultet po starom zakonu (onom koji je važio pre reforme „po Bolonji”) da moraju da diplomiraju zaključno sa predstojećim septembarskim ispitnim rokom. Ko to ne uspe, zauvek će izgubiti pravo da završi započete studije, odnosno – ako mu je baš jako stalo – moraće sve ispočetka, od prijemnog i upisa, do poslednjeg ispita, ali sad „po Bolonji”… Vidim da ih, po novinama, prozivaju da su „večiti studenti”, kojima je, eto, najzad „odzvonilo”!
Pravo da vam kažem, uopšte ne vidim čemu taj zakon? „Večiti studenti” ionako plaćaju svaki izlazak na ispit, fakulteti za njih ne organizuju nikakvu nastavu, ako su ikad imali, davno su izgubili pravo na studentsku menzu, dom i stipendiju, studiraju o svom trošku, zašto bi država brinula njihovu brigu koliko će godina pokušavati da završe fakultet? Pa ne mogu, kaže, večito da studiraju! Ako nije o trošku države – zašto ne mogu? Svi oni rade privremene i povremene poslove, polustalne i stalne, na crno i na sivo, po neko i na belo, snalaze se da prežive, izdržavaju porodice, neguju i podižu decu, i pokušavaju da održe nadu da će jednog dana ipak diplomirati na tom fakultetu koji su upisali sa onoliko uverenja da će napraviti neku značajnu, stručnu karijeru. Zašto državi smeta ta njihova nada i upornost, zašto hoće da je ograniči i oroči? Zar se ne govori stalno o neophodnosti „permanentnog obrazovanja kroz ceo život”? Ali, izgleda da za studente upisane „po starom zakonu”, to ne važi.
Osim što su, možda, izneverili sebe, slutim da je njihova najveća krivica u tome što kvare fakultetske statistike. I što je profesorima dodatna obaveza da za njih prave ispitna pitanja iz studentskih programa „po starom zakonu” (mada su studenti to svakako platili, uplatnicom za prijavu ispita)… Kako, bre, ne razumeju da treba da kupe neku diplomu, pa da ih vidi Bog, a i statistika…
