Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
I aktuelna Vlada vodi ekonomsku politiku koja je prevashodno usmerena na privlačenje stranih investicija. Dinamiziranje privrednog rasta i otvaranje novih radnih mesta na bazi privlačenja stranog kapitala koncept je sa kojim se krenulo 2006. godine, kada je usvojena Uredba o uslovima i privlačenju direktnih investicija. Uz manje „kozmetičke” izmene, od tada sve vlade subvencionišu strane investitore ne bi li ih privoleli da u Srbiji otvore proizvodni pogon. Pisane su strategije za privlačenje stranog kapitala, formirana je Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), čije je poslove, nakon zatvaranja, preuzela Razvojna agencija Srbije (RAS), usvojen je Zakon o ulaganjima…
Pre nego što se prihvati „mantra” da su strana ulaganja lek za naše ekonomske probleme i da nam bez njih „nema spasa”, treba dobro sagledati i njihove moguće negativne efekte na zemlju domaćina, kao što su iscrpljivanje domaćih prirodnih resursa, eksploatacija domaće infrastrukture, odliv/transfer kapitala u inostranstvo (u matičnu zemlju investitora), stvaranje tehnološke i finansijske zavisnosti od inostranstva, ugrožavanje ekonomskog suvereniteta zemlje domaćina… Pored ostalog, kreiranje atmosfere i ambijenta da bez inostranih sredstava ne može da se uradi ništa, guši domaću preduzetničku inicijativu. A kada nestane motivacije, htenja, želje za stvaranjem, samopouzdanja, poverenja unutar kontingenta domaćih resursa (kapitala, radne snage…), domaća privreda, a time i država, postaju još zavisnije i ranjivije.
Uzmimo za primer kompaniju FIAT na koju se naši zvaničnici najčešće pozivaju. Da li se proizvodnja i izvoz ove kompanije u celini mogu smatrati domaćim (srpskim)? Kome oni, zapravo, pripadaju? Šta ako ova kompanija smanji obim proizvodnje ili preseli svoje pogone u drugu zemlju? Prema najnovijim metodologijama za analizu tokova i efekata međunarodne trgovine, koje mnogo bolje odslikavaju realnost, koristi od proizvodnje i izvoza se računaju na osnovu vlasništva nad resursima (faktorima proizvodnje), a ne na osnovu teritorije (područja) gde se proizvodnja fizički obavlja. Tako, na primer, kada neki građanin Srbije kupi FIAT 500L, to se može posmatrati kao izvoz vlasnika fabrike (kapitala) na tržište Srbije (tzv. indirektni izvoz). Za nacionalnu privredu nije najvažnije pitanje da li izvoz inicira domaći ili strani kapital, već je bitno koliko se domaće supstance nalazi u posmatranom izvoznom proizvodu. Domaća supstanca je skup/zbir svih faktora proizvodnje jedne zemlje koji su ugrađeni u izvozni proizvod. Za zemlju domaćina je najvažnije to koji deo novododate vrednosti u izvozu proizvoda je nastao angažovanjem domaćih faktora proizvodnje. To pruža tačan i pošten odgovor na pitanje šta to država zaista stvara i izvozi i šta joj pripada. Ukoliko strane kompanije u našoj zemlji isključivo zapošljavaju naše radnike (za male nadnice), onda je (jeftin) rad jedino što zemlja domaćin izvozi.
