Zbog čega je problematičan ovakav Lex specialis?
Piše: dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Dobri bankari, koji vode računa o dugoročnim interesima banke, uvek razmišljaju o tome da li će dužnik u budućnosti biti u prilici da izmiruje obaveze po osnovu uzetog zajma. U tom smislu, bankari bi trebalo da preuzimaju i ulogu savetnika. Banke u jurnjavi za plasmanima i profitom neretko zaboravljaju da je sve ovo važnije od broja kreditnih plasmana, visine kamatnih stopa, iznosa plasiranih sredstava, uzetih sredstava obezbeđenja itd. Ne treba banka svoja potraživanja od dužnika da naplaćuje blokadama računa ili prodajom hipoteka, već iz budućeg profita i zarada klijenata. Sa tog stanovišta, poverilac (banka) nikada ne bi trebalo da dopusti da klijent postane prezadužen, odnosno da uzme više kredita nego što može da vraća.
Kada banke dospeju u situaciju da im dužnik ne vraća sredstva, u dobroj meri su i same za to krive, jer nisu dobro procenile rizik ili su saučestvovale u lošim poslovnim potezima svojih dužnika. Sve su prilike da su bankari bili dobro upoznati sa potencijalnim rizicima kada su svoje dužnike već u momentu isplate kreditnih sredstava zaduživali do 50% njihovih mesečnih primanja i to za kredite indeksirane u švajcarskim francima kod kojih postoji tzv. dvostruki valutni rizik. Međutim, tada o tome nisu vodile veliku brigu, već im je bilo važno samo da plasiraju što više sredstava i da te plasmane što bolje osiguraju. Kada je jačanjem švajcarskog franka problem eskalirao, banke su se pozivale samo na svoja navodna prava, kao da nemaju nikakve odgovornosti u celom slučaju. Ipak, na osnovu stava i preporuka Vrhovnog kasacionog suda i reakcije banaka koja je usledila, može se zaključiti da njihova odgovornost, ipak, postoji.
Upravo je sud mesto gde je država trebalo da demonstrira svoju snagu i efikasnost sa ciljem da učesnicima na tržištu pruži pravnu sigurnost i ekonomsku bezbednost. Umesto da efikasnim i pravičnim sudskim procesima pomogne ugovornim stranama da reše svoje sporove, država je odlučila da potroši preko 11 milijardi dinara sredstava poreskih obveznika kako bi nadoknadila bankama eventualnu propuštenu korist. Upotreba budžetskih sredstava za rešavanje spora između privatnih banaka i njihovih dužnika nagoveštava mogućnost da se i u drugim situacijama novac svih poreskih obveznika koristi za rešavanje sporova u kojima se mogu naći ugovorne strane iz privatnog sektora. Realno je očekivati da će i drugi tržišni akteri, pozivajući se na ravnopravnost svih učesnika na tržištu, zahtevati od države da budžetskim sredstvima nadoknadi i njihove gubitke. Međutim, razume se da u tržišnoj privredi tako nešto nije moguće. Ali, ako važi za jedne, zašto onda da ne važi i za sve ostale? U ovome se ogleda najveći problem ovakvog rešenja.
Situaciju sa kreditima u švajcarcima je trebalo rešiti bez direktnih izdataka iz budžeta, na sličan način kao i u prethodnim slučajevima u kojima su sudovi proglasili bankarsku praksu nezakonitom, poput one kada su banke jednostrano povećavale kamatne stope.
