Nedavno je iz štampe izašla knjiga publicističkih tekstova književnika Zorana Slavića „Uglednici troimenog grada”, koji su prethodno objavljivani u listu „Zrenjanin” u feljtonu „Za bolju kulturu sećanja”. Izdavači knjige su Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” i naš nedeljnik. Slavić je u vidu mini portreta sabrao preko 150 ličnosti koje su presudno uticale na formiranje našeg grada – Zrenjanina, Petrovgrad, Bečkereka. Zašto Vam je bilo važno da napišete ovakvu knjigu?
– Knjiga je, imajući u vidu moju autorsku razvojnu liniju, logičan stvaralački pečat i odgovor na zavičajnu dimenziju onog što, prevashodno kao književnik, decenijama ispisujem. U skoro svim mojim delima, pored narativnih sižea, emocije, istorijskog i društvenog konteksta, koordinata i relacija sa umetničkim svetom, bavio sam se intenzivno i lokalnom tematikom. Izmišljao sam likove, ali i analizirao stvarne ljude, domišljao, ali i odslikavao osobe iz prošlosti grada i okoline. Iz takve grupe zanimljivih, značajnih, hrabrih i nesvakidašnjih ljudi, koje sam književno i publicistički obrađivao, skoro sama od sebe nametnula se potreba da u drugačijem žanru, publicističko/istorijskom, sugrađanima predstavim plejadu ovdašnjih stvarnih aktera koji su u prošlosti gradili naše duhovne i materijalne temelje. To sam im dugovao, kao i Gradu. Kako ste dolazili do podataka o ljudima koje smo zaboravili?
– Moj način pronalaženja „zaboravljenih”, a istovremeno značajnih osoba iz gradske prošlosti zasnivao se na jednoj vrsti prilagođene dedukcije, potpomogute intuicijom. Polazeći od poznatih znamenitih ličnosti (pisaca, slikara, lekara, sportista), krstario sam po epohama u kojima su živeli, otkrivao saradnike, prijatelje i oponente. Na tom su se „putovanju” kroz vreme javljali i mnogi značajnici iz senke. Svoju bazu podataka uspostavio sam još 90-ih godina prošlog veka, kada sam u okvirima knjige „Pisanje zaborava”, ispisao konture istorije književnog života u gradu, razvoja likovne umetnosti, kao i skicu ovdašnjeg pozorišnog života. Impozanatan „Indeks imena” te knjige svedoči o količini istorijske građe koju sam konsultovao. Tokom sastavljanja „Uglednika” sam, zatim, pregledao sve gradske monografije, bazu podataka brojnih institucija. No, nije bilo najteže doći do imena, problemi su nastajali kod procene značaja njihovog dela i uspostavljanja prave biografije. Kako negujemo kulturu sećanja na takve sugrađane?
– Kultura sećanja je prečesto u današnjem vremenu u osnovi samo prigodna, najčešće površna, često ideološki i politički instrumentalizovana. U njoj je delovanje zaborava prenaglašeno, a funkcionalnost obeležavanja ogoljena. Da bismo izmenili takvu praksu neophodno je, pre svega, spoznati prave činjenice iz života zaboravljenih velikana, ostvariti jasan i nepristrasan uvid u njihova postignuća. Tek potom sledi faza stručnog i kulturološkog procenjivanja, nakon koje bi se odredio kontekst u kojem ćemo ih obeležavati podsećanjem na ono što je u njihovim životima i delima podsticajno, humano i trajno. Možda još pogubnije od prepuštanja velikana zaboravu, jeste način kada formalno u redovnim godišnjim intervalima, obeležavamo, proslavljamo i „podsećamo se” značajnih gradskih uglednika o kojima nove generacije skoro ništa znaju. Da li je u pisanju knjige bilo „povlašćenih” ličnosti i profesija?
– Pre nego što direktno odgovorim, moram da napomenom da je ovo delo pisano iz književno-publicističke vizure, a ne po strogim istorijskim uzusima, tako da u njemu nema strogih naučnih procedura. Nisam se ogrešio o činjenice, ali sam značajne sugrađane pokušavao da dočaram u životnoj ukupnosti i okolnostima epohe. Ipak, u „Uglednicima” ima i „povlašćenih”, ali ne pojedinačnih ličnosti, što ne znači da nemam skrivenih favorita, već su u pitanju generacije ljudi koji su se bavili kulturom i stvaralaštvom. Iz iskrenog uverenja da kultura i umetnost nose u sebi sublimat ukupnog bitisanja naroda, stanovništva i zajednice, u sastavljanju ove unutrašnje hronike življenja našeg grada i regije u kojoj egzistira, veću sam pažnju posvetio književnicima, slikarima, glumcima. Njihova dela i ostvarenja, pod uslovom da su prvorazredna i humana, ostaju trajan deo naše baštine. To su originali koje nikad više niko na isti način ne može ostvariti.
