Sanjamo snove… U momentu, oni se prekinu. Ali, ako je u nama dovoljno ljubavi, volje, istrajnosti i snage, snovi se nastave. Tako nešto se dogodilo mladoj sugrađanki Milici Knežević. Godine 2009. doživela je saobraćajnu nesreću zbog koje je do tog momenta uspešna sportistkinja, ostala trajno vezana za invalidska kolica. Međutim, ona je odlučila da se bori.
Izabrala je život. I to onaj koji se diše punim plućima – nije se odrekla ni sporta, ni putovanja, završila je Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin” – softversko inženjerstvo. Kada je bila na četvrtoj godini studija, zaposlila se u kompaniji „Levi9” gde radi na poziciji test developer –senior.
Okružena ljubavlju, ima snage da se bori ne samo za sebe, nego i za druge. Tako je kao student štrajkovala kako bi se na matičnom Fakultetu ugradio lift i osobama sa invaliditetom bili pristupačni kabineti i slušaonice na spratu. I, izborila se.
Milica je nedavno boravila u Njujorku. U Ujedinjenim nacijama imala je, kako kaže, čast i privilegiju da predstavlja mlade Evrope, a pre svega mlade žene sa invaliditetom. Bila je jedna od govornica na prvom Interaktivnom dijalogu mladih na 67. zasedanju Komisije o statusu žena.
OSIM UZBUĐENJA I VELIKA ODGOVORNOST
– Od sada verujem u snove koje još nismo ni sanjali. Hvala Agenciji Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena iz Srbije, Radošu Keravici i Milesi Milinković zbog kojih je ovo bilo moguće. Poziv da budem jedna od govornica usledio je krajem februara od UN Women (globalne organizacije za osnaživanje žena, prim. aut). Glavna tema ovog skupa je bila „Inovacije, tehnološke promene i obrazovanje u digitalnom dobu za postizanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje svih žena i devojčica”.
Imala sam potpunu slobodu da svoj govor usmerim kako želim. Mislim da je ovo bila sjajna priliku koju sam dobila, tako da sam bila srećna i uzbuđena. Istovremeno sam osećala veliku odgovornost da na najbolji način doprinesem ovako značajnoj temi – kaže Milica.
Pripreme su obuhvatale sastanke sa predstavnicama organizacije i četvoro govornika, kako bi se upoznali i stekli sliku o tome kako će izgledati konferencija. Uz to, za Milicu je trebalo obezbediti vizu. Sve to se dešavalo u prethodnih mesec dana.
– Ovo je bio prvi put da se organizuje interaktivni dijalog mladih u sklopu zasedanja Komisije o položaju žena. Prepoznali su koliko je važno dati glas mladima i omogućiti da i oni učestvuju u zvaničnim pregovorima. Ako pričamo o ljudskim pravima uopšteno, mislim da Ujedinjene nacije imaju moć da nam budu najveći saveznik. Ovde smo imali priliku da se obratimo svim zemljama članicama, različitim nevladinim organizacijama, aktivistima. Mogli smo da razmenimo iskustva i ideje, razmišljamo o zajedničkim planovima i promenama koje želimo da vidimo – ističe naša sagovornica.
ŽENE SA INVALIDITETOM I OSNOVNA LJUDSKA PRAVA
Milica Knežević još sređuje utiske sa događaja koji je okupio veliki broj učesnika.
– Negde se stalno provlači tema inkluzije. U teoriji je to jedna priča, ali je pitanje koliko toga zaista radimo sa fokusom na jednakost u praksi. Svojim izlaganjem sam želela da skrenem pažnju na to da se žene sa invaliditetom u najvećem delu sveta i dalje bore za osnovna ljudska prava. Svi problemi koje imamo u fizičkom svetu kada su u pitanju društveno-ekonomske barijere, nedostatak pristupačnosti, diskriminacija, stigme i segregacije, danas se prenose i u svet tehnologije. Zaključak je da sve što se radi u vezi sa pravima žena i devojčica, mora da uključuje i one sa invaliditetom. Tehnologija bi trebala da poboljša naše živote i da bude alat koji će nam pomoći da ostvarimo svoj pun potencijal, a ne da stvori još veće razlike – smatra Milica Knežević.
Ona dodaje da u Srbiji na tom planu mora da se uradi još mnogo.
– Ne može se na osnovu primera jedne osobe sa invaliditetom reći kako je to pokazatelj da je u Srbiji stanje sjajno i da deluje čuvena krilatica „sve se može kada se hoće”. I dalje ne možemo slobodno da se krećemo ulicom, često ni da izađemo iz sopstvenih domova, koristimo javni prevoz, biramo obrazovne ustanove, posao ili bilo šta drugo na osnovu interesovanja. Sve dok su nam nedostupni personalna asistencija, zvučne knjige ili knjige na Brajevom pismu i druga pomogala, i dok su nam osobe sa invaliditetom ili superheroji ili tamo neki jadni ljudi, a ne ravnopravni članovi društva – definitivno ima još mnogo da se radi. Postoji mnogo načina da utičemo na promene, a ja se trudim da dam svoj doprinos koliko i kako god mogu – naglašava ova mlada žena.
Milica ukazuje na to da su svako njeno putovanje, svakodnevne i sportske aktivnosti, studiranje, posao, mogući zahvaljujući pomagalima, pre svega kolicima. Otuda je neophodno sistemsko rešenje za dostupnost pomagala, proces njihove nabavke, popravke i obnavljanja.
Milena Bečejac Foto: privatna arhiva
O NJUJORKU
– Što se Njujorka tiče, ovo je drugi put da sam posetila ovaj grad i već se radujem nekoj narednoj prilici. Zaista je grad sa najviše različitosti u svakom pogledu, od svih mesta koje sam do sada posetila – istakla je naša sagovornica.
Na svom blogu, Milica je napisala i to da su gotovo sve glavne atrakcije pristupačne za osobe sa invaliditetom. Na primer, na dosta mesta, uključujući i javni prevoz, obeleženo je mesto gde im je obezbeđen adekvatan ulaz.
