Bitka na Košarama vodila se između tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ) i pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), podržane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. O značaju ovog događaja i poduhvatu VJ, kao i o onima koji su preživeli, podsetili su pukovnik Ljubinko Đurković, komandant odbrane Košara za vreme NATO agresije i Aleksandar Radaković, koji je u to vreme bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka i učesnik bitke. Skup koji je juče održan u multimedijalnoj sali gradske kuće upriličila je Organizacija rezervnih vojnih starešina (ORVS) Zrenjanina, čiji je predsednik rezervni vojni oficir Tanja Dulović.
Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije, na izuzetno teškom terenu, od 9. aprila do 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu. Drugi cilj bio je zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada. Posle teških borbi koje vojni analitičari porede sa Termopilskom bitkom, VJ uspela je da porazi višestruko nadmoćnijeg napadača i spreči njihov ulazak na Kosovo i Metohiju. Ni na taktičkom, ni na strategijskom nivou naša vojska nije poražena. Predavanju je prisustvovao i zamenik gradonačelnika Duško Radišić.
– Cilj nam je da rezervnim vojnim oficirima, ako i svim zainteresovanim građanima Zrenjanina kažemo nešto više o bici na Košarama. Činjenica je da je ova borba bila herojska i veličanstvena. Vojnici su nesebično ginuli i polagali svoje živote na braniku otadžbine. Zadnje reči su im bile da za ovu zemlju vredi umreti, i da ni pedalj srpske zemlje neće pasti u neprijateljske ruke. Svi oni su osvedočeni heroji koji su pali za slobodu. Borili su se poput 300 spartanskih junaka protiv višestruko nadmoćnijeg napadača. Nas su identično puku majora Gavrilovića i branilaca Beograda izbrisali iz brojnog stanja. Branioci Košara su svoje živote izbrisali iz brojnog stanja kako bi branili, i odbranili svoju zemlju – seća se pukovnik Ljubinko Đurković.
Dela ovih junaka se ne smeju zaboraviti, niti onih koji su pali, ali ni onih koji su preživeli.
Država bi više trebala da obraća pažnju i češće govori o ovoj temi. Preživeli učesnici bitke nose na duši neprebolne rane i sećanja na poginule saborace. Ako je neko prošao bez većeg defekta, gubitka delova tela, ostale su trajne psihičke posledice.
– Donosioci odluka o ovakvim pitanjima trebaju imati sluha za ove ljude. Mi moramo zaštititi prava i interese porodica palih boraca, kao i porodice invalida. Svaki živi borac sa Košara danas nosi 108 neprebolnih rana i 265 ožiljaka za podinulima i povređenima. Najveći genocid bi bio zaboraviti mrtve heroje i ne odati dostojnu počast živima – ističe pukovnik Đurković
Aleksandar Radaković je u vreme bitke na Košarama bio mladi vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka i jedan od učesnika koji je poslednji napustio ovo područje. I danas, nakon 18 godina, seća se svojih drugova i ističe moral koji se ogledao u svakom vojniku. Svi su bili jedinstveni i odlučni u žestokim borbama.
– Tada se na delu pokazao onaj srpski inat o kojem se priča. Nismo razmišljali ni o čemu drugom osim borbe do samog kraja. Tada čovek – vojnik dobije neku posebnu volju i snagu. Prošlo je osamnaest godina od Košara i ne ponovilo se. Ne daj bože da se tako nešto ponovo desi, učinio bih isto, ratovao bih za svoju zemlju – tvrdi Radaković
M.Malbaški
Foto: arhiva Organizacije rezervnih vojnih starešina
