Pozorišna publika je specifična i treba je stvoriti na vreme. U magične svetove ulazi se od malih nogu, a ključnu ulogu imaju predstave za najmlađe. Za njihovo utemeljenje zaslužan je Šandor Hartig kome je posvećena izložba „Dete i lutka”. Do 17. marta bila je dostupna u Savremenoj galeriji. Otvorena je povodom veka od rođenja ovog značajnog umetnika. Takođe, jubilej se poklopio i sa sedam decenija trajanja Lutkarske scene u Zrenjaninu. Kako je za naš list ispričala Ljiljana Dinić, autorka postavke, počeci institucionalizacije lutkarskog teatra u Srbiji, ali i u našem gradu, vezuju se za sokolska društva između dva rata.
U CENTRU JE DETE – GLEDALAC
U Petrovgradu je „Matica” imala aktivnu sekciju već 20-ih godina 20. veka. Tradiciju prekida oružani sukob i nestanak sokolskih pokreta. Obnavlja se, dodaje naša sagovornica, tek 1945. godine kada se osnivaju profesionalna dečja pozorišta po ugledu na sovjetska. Dominira marionetska tehnika, sa skrivenim animatorom i jasno naznačenom scenskom iluzijom.
– U takvom istorijskom i kulturnom kontekstu formirao se i Šandor Hartig. U centru je dete-gledalac, koje, prema njegovom mišljenju, stvara značenje lutkarske igre. Kao obrazovani pedagog, Hartig svoje delovanje zasniva na principima razvojne psihologije i uverenju da lutka i umetnost imaju značajnu ulogu u oblikovanju ličnosti, moralnih i estetskih vrednosti – ispričala je Ljiljana Dinić.
Objasnila je da se Hartigov pristup izdvajao od ustaljenih, jer je celokupan rad podredio najmlađima. Smatrao je da oni kreativnošću dovršavaju poduhvat. Predstava se zapravo ne oblikuje samo na sceni, pa komad tako ne postaje zatvoreni sistem, već začetnik procesa u gledaocu (detetu). Ovim načelima Hartig je dao poseban doprinos, postavši pionir srpskog lutkarstva.
Uroš Pavlov, direktor zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović”, podsetio je da tradicija ne leži samo u kontinuiranom trajanju, niti u decenijama profesionalnog rada. Uspeh se duguje brojnim umetnicima koji su gradili ovu ustanovu i njen renome.
– Naša Lutkarska scena se od osnivanja do danas izborila za status jedne od najboljih u zemlji i regionu. Čovek koji je sve pokrenuo i čiju viziju sledimo jeste Šandor Hartig. Bio je posvećen deci, njihovoj edukaciji i animaciji. Upravo zato je ova izložba namenjena njima, kako bi upoznali beskrajne mogućnosti lutkarstva – poručio je Pavlov.
OMAŽ VELIKOM UČITELJU
Prva predstava za mališane u našem gradu izvedena je 6. jula 1956. Reč je o komadu Pauline Serafin „Kolombina”. Hartig je potpisao režiju i sve umetničke poslove.
Jedan od svedoka njegovog stvaralačkog promišljanja je Jovan Caran Denis, glumac, pisac i izrađivač lutaka. Generacije su zbog predstava koje je režirao prvi put kročile u pozorište i postali ozbiljni posetioci.
– Moglo bi se reći da teatar koji je osnovao Hartig na mene deluje od početka. Već prve godine bio sam redovan u publici. Najpre sa grupom iz vrtića, zatim u pratnji roditelja. Ubrzo sam i sam počeo da gnjavim drugare sopstvenim „pozorištem”. Bila je to ručna lutka sa gumenom glavom Paje Patka.
Kada sam se zaposlio Šandor je već bio u penziji. Ipak, tu su bile njegove lutke. Pomoću njih sam učio animaciju. Veoma često nametale su mi se misli: „Hartig bi to uradio ovako” ili „Šta bi sada Šanji rekao”. To je isto kao i da je bio prisutan – ispričao je Jovan Caran.
Kao omaž izradio je pokretni mehanizam koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Naročito je zainteresovao najmlađe posetioce postavke.
– Njegova figura kreće se od minijaturne knjige ka Plavoj ptici – simbolu umetnosti, nade i večite potrage za smislom. Hartig u rukama nosi pozornicu, jer za njega teatar nije bio odstupanje od pedagogije, već njeno najviše ispunjenje. U pozadini je Zrenjanin – grad koji nije bio samo mesto življenja, već prostor delovanja u kojem je ostavio neizbrisiv trag – objasnio je Caran.
SEĆANjA NE BLEDE
Poslednje dve decenije svojim talentom predstave boji Blagovesta Vasileva, istaknuta bugarska umetnica u oblasti scenografije, kostimografije i kreacije lutaka. Iako strankinja, na njen rad snažno su uticali uspesi zrenjaninskog pozorišta. Oni je obavezuju da svaki put bude bolja.
– Hartigovo ime je uvek prisutno, jer je njegova vizija svima nama vodilja. Divim se ovom pozorištu koje pamti i poštuje svoje tvorce i umetnike – kazala je Vasileva.
Uspomene je podelio i Karl Mičkei, unuk Šandora Hartiga. Osnovnu i srednju školu završio je u Zrenjaninu. Diplomirao je 2005. arhitekturu na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
– Šanji je najpre bio moj deda kojeg sam beskrajno voleo. Mnoge tajne sam najpre njemu poveravao. Pamtim trenutke kada sam sa roditeljima odlazio kod njega i bake na ručak. Čim se posuđe skloni sinule bi mu čarobne ideje. Za tren je sto postajao naš prostor za igru. Sve što sam od njega naučio uticalo je na moj poziv.
Želeo je da Zrenjanin ponovo dobije zgradu lutkarskog pozorišta nakon što je prvobitno izgorelo. Kroz svoj diplomski uradio sam idejni projekat koji bih voleo da se ostvari – ispričao je Karl Mičkei.
MIROSLAVA MALBAŠKI Foto: Arhiva NP „Toša Jovanović”, Fejsbuk Kulturni centar i Jovan D. Njegović
ĐEPETO SA BEGEJA
Šandor Hartig (1925-2002) bio je osmo od jedanaestoro dece svojih roditelja Ane i Alberta. Učiteljsku školu upisao je u Novom Sadu 1941, a završio je u Senti 1945. godine. U Kulturno-umetničkom društvu „Petefi” 1954. godine inicira osnivanje scene, a dve godine kasnije i pokretanje gradskog Marionetskog lutkarskog pozorišta. Prošao je kroz sve segmente, od upravitelja do izvođača. Uspostavio je prvi ansambl i dvojezični (srpsko-mađarski) repertoar. Zaslužan je i što se 1962. godine u Zrenjaninu održao Festival profesionalnih pozorišta Srbije koji je osnovao. Našao se na čelu Novosadskog teatra (Újvidéki Színház) od 1974. do 1978. Nakon odlaska u penziju vraća se u rodni Zrenjanin gde ostaje do kraja života.
