Često se u filozofiji, umetnosti i religiji susrećemo sa promišljanjem da na ovaj svet dolazimo poput lista hartije. Na nama je da, tokom života, te stranice ispišemo dobrim delima. Crkva nas uči i da na rođenju svako biće dobija neki talenat. Treba ga negovati, usavršavati i starati se da taj dar od Boga umnožimo. Novica Stanković rođen je 30. decembra 1969. u Prizrenu. Jedno vreme živeo je u Orahovcu, srcu Metohije, gde je završio osnovnu i srednju školu. Slikarstvo je diplomirao na Univerzitetu u Prištini. Sa ikonopisom se ozbiljnije susreo u manastiru Visoki Dečani. Tamo upoznaje čuvenog majstora, oca Serapiona, i postaje njegov najistrajniji učenik. Ikone Presvete Bogorodice „Vitlejemsku” i „Brzopomoćnicu” darivao je svom duhovnom ocu, arhimandritu Stefanu, igumanu manastira Zočište na Kosovu i Metohiji. Reč je o svetinji iz koje naš sagovornik od mladosti crpi duhovnu snagu. Ubrzo se pročulo da su ove relikvije postale čudotvorne. Novičina dela čudesne lepote danas krase Počajevsku, Kijevsko-Pečarsku lavru, Dnjepropetrovsku eparhiju, ali i mnoge druge ukrajinske i srpske svetinje. Kako ste zavoleli i izučavali ovaj zanat?
– Ljubav prema crtanju nasledio sam od majke. Od malena me je privlačila ideja da stvaram. Zato je Akademija bila ono čemu sam težio. Na drugoj godini studija pojavio se predmet tehnologija slikarstva, odnosno ikonografija. Od tog momenta znao sam da ću se njome baviti. Veliku podršku imao sam od profesora koji su prepoznali moj talenat. Za vreme polaganja ispita, dovoljno je bilo uraditi pet ikona, a ja sam naslikao 16, što govori o mojoj velikoj ljubavi i posvećenosti. Videvši umeće mentori su me uputili u Visoke Dečane. Sa blagoslovom sadašnjeg mitropolita raško-prizrenskog Teodosija, počenjem rad u manastirskom ateljeu gde sam stekao dodatna znanja i praksu. Monasi su se bavili vizantijskom ikonografijom. Odlikuju je preciznost i vrlo stroga pravila prikazivanja likova svetitelja. Koristili su i stare tehnike oslikavanja kao što je jajčana tempera. Nakon fakulteta, bio sam profesor u nekoliko srednjih škola i uporedo se bavio ikonografijom.
Želja za usavršavanjem odvela Vas je 2013. u Ukrajinu, gde ubrzo bivate angažovani na izradi ikonostasa za poznate svetinje. Kako gledate na taj period?
– Oduvek su me fascinirale njihove metode rada. Po promislu Božijem otišao sam u staru Kijevsku Rusiju, kolevku pravoslavlja. Boravio sam u predivnom Dnjepropetrovsku. Na početku nije mi bilo lako da se snađem u milionskom gradu gde je skoro svaki drugi čovek umetnik, a bogomolje optočene zlatom, srebrom i drugim dragocenostima. Veliku pomoć i podršku imao sam od supruge Jelene. Deset godina sam živeo, danonoćno učio, stvarao. Verovao sam u Gospoda i talenat koji mi je dat, iako sam bio okružen vrhunskim majstorima. Sa druge strane, vodio sam računa da ne osramotim naše svetitelje i moj narod. To mi je bila vodilja da ne posustanem. Sa blagoslovom mitropolita Dnjepropetrovskog i Pavlogradskog dobio sam priliku da radim u hramovima svetog Andreja Prvozvanog, Ksenije Petrogradske, Sabora Presvete Trojice, Iverske i mnogim drugim. Od brojnih ikona koje sam živopisao najdraža mi je Presveta Bogorodica Iverska. Otac Nikolaj, nastojatelj hrama, čekao je 18 godina da se ova čudotvorna ikona restaurira. Kompletno sam je obnovio, naslikao dvanaest apostola, uradio pozlatu, gravuru i ukrasio je dragim kamenjem. Zanat sam učio od profesorke slikarstva, ikonografije i restauracije Elene Kolosove iz Jekaterinburga.
Oružani sukobi vratili su Vas u Srbiju i od tada je Zrenjanin Vaš dom. Kako ste se obreli u našem gradu?
– Ratovi su me pratili celog života i nagledao sam se potresnih scena. Sve što sam preživeo je Božija volja. Tako je bilo i kada sam došao u Zrenjanin. Veliku pomoć i podršku pružilo mi je sveštenstvo, posebno otac Ninoslav Kačarić i mnogi dobri ljudi. Predajem likovno u osmoletkama u Elemiru, Lukićevu i Orlovatu. Još uvek se navikavam, mada prija mi mali, miran grad. Voljan sam da pomognem koliko god mogu, a dajem časove slikanja i crtanja.
Kroz Vašu ikonopisačku radionicu „Sveti Stefan Dečanski” prošlo je mnogo polaznika. Kakva je atmosfera na časovima?
– Na ovaj korak odlučio sam se iz čiste želje da svoj dar podelim sa drugima. Počeo sam u Ukrajini, pročuo se širom Dnjepropetrovske oblasti, a nastavio i u Zrenjaninu. Za uspeh u ovom poduhvatu dobio sam gramatu ukrajinskog mitropolita Irineja. Pri ovdašnjem hramu svetog Arhangela Mihaila (Ruska crkva) sa blagoslovom mitropolita banatskog Nikanora pokrenuo sam školu. Prvi polaznici uspešno su završili kurs. Biram manje grupe, jer primenjujem individualizovan pristup i pratim razvoj svakog učenika. Zrenjaninci su bili, i još uvek su zainteresovani. Video sam snažne emocije na njihovim licima dok su stvarali. Trudili su se usrdno, a ja sam im nesebično pomagao. Svaki rad je za pohvalu. Vodio sam ih kroz sve procese ikonopisanja – od crtanja do nanošenja pozlate. Planiram uskoro da formiram novu grupu. Tokom nastave vreme izdvajam i za duhovne razgovore. Smatram da su jedini uslovi za uspeh upornost, trud i ljubav.
MIROSLAVA MALBAŠKI FOTO: JOVAN DRNDAK NJEGOVIĆ i PRIVATNA ARHIVA
