Piše: Dalibor Bubnjević, direktor i glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin”
Mediji su ovih dana objavili da je u proteklih godinu dana zabeležen međugodišnji rast cene stanova u Zrenjaninu od 12,08%. Dostignuta je prosečna cena od 1.183 evra po kvadratu („Dnevnik”, 5. maj). U Novom Sadu se prometovalo po daleko višim cenama (2.209 evra po kvadratu). Međutim, rast u pokrajinskoj prestonici je bio niži nego kod nas (10,39%). Takođe, za Zrenjaninom zaostaju Subotica (9,09%) i Sremska Mitrovica (10%). Svaki normalan čovek će opravdano postaviti pitanje, ko kupuje tolike nepokretnosti? Frustracija sugrađana je opravdana. Po popisu stanovništva, sve nas je manje, pa bi trebalo samim tim da pada tražnja.
No, statistika katastra (koja je precizna) nas demantuje. Prema podacima iz prethodne operativne obrade (POO), najpre su nepokretnosti kupovali farmeri (tokom perioda visokih cena poljoprivrednih kultura). U poslednjih nekoliko godina beleže se brojne transakcije koje se odvijaju u ime jednog lica, a za račun drugog (na primer,
stiču ih osiromašeni rođaci). Po pravilu, inspiratori su funkcioneri javnog sektora. Međutim, operativci ukazuju da su pojedinim privatnim menadžerima „lepljivi prsti”. No, ta nepočinstva najčešće ostaju nekažnjena! Nije reč o amnestiji, već o okolnosti da su svedoci mnogo većih (zlo)dela koja su (po)činili vlasnici kapitala, tj. njihovi poslodavci.
