Počelo je vreme slavlja. A uz slavlje idu i darovi. Tako smo (ponovo) dobili na probu belu vodu. Ali, poklonu se u zube ne gleda. Sada iz moje mašine izlazi belo rublje. Ma, u redu, znam ja i za hlor i druge špecije za izbeljivanje, ali sada imam hlorisanu vodu. Videćemo šta će dalje biti.
Što se tiče poklona, lično volim da oni budu unikatni, domaća radinost, ručni rad… Toliko ima kreativnih ljudi u gradu, tako da se uopšte ne bojim da se nekome neće dopasti to što odnesem na dar. Nekako mi se čini da takvi, ručno rađeni dekorativni predmeti imaju neku toplinu, naprosto nisu „štancovani”, već je u njihovu izradu uloženo mnogo truda, umešnosti, ali i ljubavi. Na gradskom trgu, i ovih poslednjih dana decembra, otvoren je bazar rukotvorina. Ima tu i čestitki, novogodišnjih ukrasa, bombona… Bazar je tu da bi se pokazali i prodavali ručno rađeni predmeti od kojih će, možda, neki i vama biti poklonjeni.
Uopšte, ovih dana je mnogo akcija solidarnosti, za one koji nemaju ili imaju malo, za novogodišnje paketiće, za decu sa Kosmeta… Nezahvalno je navesti neke od takvih primera jer dolazite u opasnost da nekoga izostavite, a svi su se trudili. I ne samo što su se trudili, već su želeli to da urade, da nekoga obraduju, izmame mu osmeh… Takvi su ovi dani, kada pokušavamo da zaboravimo na svakodnevicu.
Šalju se i čestitke. Organizuju se i radionice na kojima deca uče kako da ih naprave i poklone nekome uz lepe želje. Jeste da su prošla vremena kada su u poštansku sandučad stizale čestitke. Odžačar, Deda Mraz, Sneško Belić, jelke, irvasi, sanke, zimska idila, pa čestitke koje su pevale… Sada se takve „sličice” šalju mobilninm telefonom, mejlovima… Mada, čini, mi se, kupuju se čestitke, ima i Unicefovih, i šalju se poštom, sa nalepljenim markicama, baš kao nekada… Mnogi se spremaju za doček, putovanja, što na planine, što u inostranstvo, kako ko može. Mnogi strahuju od petardi i pucnjave, ali to kao da je posatao obavezni „dekor” proslava…
Tako stigosmo do kraja još jedne godine. Sve bežeći od početka. Do sledeće godine…
