Dijalog između privrede, institucija i zajednice je neophodan
Domaća privreda je svet u malom. Na lokalnom nivou probleme dodatno otežava smanjenje broja stanovnika, troškovi zakupa, niska kupovna moć i odlazak stranih preduzeća. O ovim temama za naš list govorio je Dragoljub Bjeloglav (1969). Osnovnu školu završio je u Međi, a srednju u Zrenjaninu. Obrazovanje nastavlja na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin” i stiče zvanje inženjera za razvoj mašinske struke.
Zajedno sa bratom Darkom 1997. godine osniva samostalnu trgovinsku radnju „BB”, koja kupovinom Društvenog preduzeća „Velež” iz Žitišta prerasta u „BB trejd”. U ovoj kompaniji, na rukovodećem položaju, sticao je dugogodišnja iskustva. Ta-kođe, Dragoljub Bjeloglav je na čelu humanitarne organizacije „Svetosavlje”.
Nedavno ste ponovo izabrani za predsednika ZREPOK-a. U kojoj meri se naš region promenio u odnosu na Vaš prvi mandat?
– Razlike su velike. Smanjenje broja stanovnika je vidno i ima posledice na poslovanje, počev od ukupne novčane mase koja se obrće u regionu do problema sa radnom snagom. Nadležni bi trebalo da donesu mere koje bi podstakle stanovništvo da se iz većih gradova presele u manje sredine, pogotovo sela koja su sve pustija. Bez razvijenih ruralnih područja ni država ne može da napreduje. Podeljenost društva je u odnosu na prethodni mandat značajno veća. Dijalog gotovo da i ne postoji. Ono što je najgore jeste da se koristi etiketiranje suprotne strane, koje je neprimereno civilizovanoj komunikaciji.
Stiče se utisak da vlasti sve manje pridaju značaj asocijacijama privrednika i preduzetnika. Da li nam nedostaje javni dijalog?
– Dobro ste zaključili. Ne samo asocijacije, nego se i sve civilne organizacije sve manje uvažavaju. Stoga je njihov uticaj na društvene tokove sve manji. U odnosu na period osnivanja ZREPOK-a, to je danas neuporedivo manje. Smatram da organizacije poput naše mogu doprineti u određivanju prioriteta, načinu sprovođenja, efikasnosti i dinamici realizacije mera koje bi doprinele boljem poslovnom ambijentu. Potrebno je da se neguje otvoren dijalog između privrede, institucija i šire zajednice, jer bez njega nema kvalitetnih i održivih rešenja.
Na nedavnom događaju ste izjavili da domaći privrednici ne razmišljaju samo o sopstvenom biznisu, već i o razvoju grada, zajednice i budućih generacija. U kojoj meri je taj napor prepoznat?
– Tačno. ZREPOK nije skup privrednika kojima su bitni samo profit, investicije i kapital. Mi smo se okupili kako bismo, između ostalog, sprečili odlazak mladih i obrazovanih i omogućili povratak onih koji su otišli. Naravno da to sami ne možemo. Zato nam je potrebna saradnja sa drugim sličnim organizacijama i lokalnom samoupravom. Razvoj grada je za nas od izuzetnog značaja, jer i naše porodice tu žive.Firme koje vodimo podržavaju ovdašnje manifestacije. Gradimo i razvijamo biznise i zapošljavamo lokalno stanovništvo. Od osnivanja smo davali sugestije i pokretali inicijative, ali je utisak da sa druge strane često nismo imali partnere koji bi naše predloge uzeli u razmatranje. Uglavnom je postojala određena distanca prema ZREPOK-u, delom i zbog percepcije da imamo političke ambicije, iako je naš jedini cilj bio da damo konstruktivan doprinos razvoju sredine u kojoj živimo i radimo.
Svedočimo gašenju „Drekslmajera”, preko noći je nestao nekadašnji „Mekaplast”. Razmišljaju li nadležni o posledicama napuštanja stranih direktnih investicija?
– Mislim da svakako razmišljaju. Međutim, ono što nije dobro jeste što se ne misli o domaćim investitorima, pogotovo u trenutku kada neki strani dolazi. Tada se sva pažnja usmerava ka strancima, a ovdašnji se zanemaruju, da ne budem grub, čak i potcenjuju. Moje mišljenje je da naše društvo, odnosno država, treba da u najmanju ruku isto tretiraju strane i domaće ulagače, koji bi morali da imaju i bolji tretman. Oni će svoj kapital reinvestirati u Srbiji ili će napraviti investicije van zemlje, ali će profit svakako završiti u našoj državi. Kada je reč o strancima, profit uvek odlazi iz Srbije.
U kojoj meri (ne)promišljene odluke Vlade (rast minimalca, na primer) narušavaju poslovanje i doprinose inflaciji? Svedočimo sve većem broju praznih lokala.
– Ne može se reći da su sve odluke nužno pogrešne. Problem je kada se mere, poput rasta minimalne zarade, donose bez dovoljno sagledavanja šire slike i pratećih rasterećenja. Mali i srednji subjekti trpe najveći pritisak. To se može videti i kroz zatvaranje lokala i smanjenje obima prometa. Što se tiče zarada, došli smo u situaciju da je sada minimalna bruto plata oko 105.000 dinara. Naše asocijacije su pokretale inicijativu da se minimalac ne oporezuje. Sada, okvirno, na isplaćenih 100 dinara oko 65 dinara odlazi na poreze i doprinose. Osim toga, privrednic plaćaju i različite takse. Slažem se da su zarade male. Trebalo bi razmisliti o smanjenju opterećenja na njih. Važno je da država, ali i lokalne samouprave, sistemski pristupe ovom pitanju i kreiraju jasnu strategiju. Istovremeno, ne treba zanemariti ni značaj velikih investicija, koje donose nove tehnologije, znanja i dodatnu dinamiku razvoju. Međutim, ključ je u balansu. Donosioci odluka treba da podstiču domaću ekonomiju i privlače ulagače bez narušavanja održivosti na lokalu.
