Ekologija strankama „trinaesto prase”
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U narednih mesec i po dana političke stranke će se boriti za naklonost birača. Biće to još jedna prilika da vidimo koliko (malo) pažnje oni koji pretenduju da dođu na vlast posvećuju suštinskim i gorućim problemima na planu ekologije i zaštite životne sredine. Pri tome, živimo u zemlji u kojoj postoje nagomilani problemi u ovoj oblasti.
Primetan je trend porasta količine generisanog otpada po jedinici proizvodnje (BDP-a) i to za blizu 30% u 2017. godini u odnosu na 2013. godinu. To svedoči o nedovoljnoj efikasnosti proizvodnih procesa, korišćenju zastarele tehnologije, neracionalnoj upotrebi resursa, nedovoljnom korišćenju sekundarnih sirovina i onih iz reciklažnog procesa, neadekvatnom upravljanju industrijskim otpadom, visokom učešću „prljavih” industrija, te nedovoljnoj svesti stanovništva i privrede o opasnostima zagađenja životne sredine.
Tokom prethodnih nekoliko godina za zaštitu životne sredine se izdvajalo u proseku tek oko 0,3% našeg BDP-a (oko 100 miliona evra godišnje). Srbija u ovoj oblasti znatno zaostaje za zemljama EU (prosek je 0,7% BDP-a), ali i za zemljama u okruženju (0,3% BDP-a u Hrvatskoj, 0,7% BDP-a u Sloveniji, 0,5% BDP-a u Rumuniji itd.).
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji postoje 164 deponije koje koriste opštinska javna komunalna preduzeća. Neretko se nalaze veoma blizu naseljenih mesta što predstavlja ogroman rizik za stanovništvo (potencijalna zagađenja, izvor bolesti i zaraza i sl). Oko 70% aktivnih deponija nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima, te čak nema urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. One nisu na adekvatan način opremljene, te se na njima ne vrši odgovarajuće sortiranje (selekcija) otpada, posebno industrijskog i ambalažnog.
Problematično je i pitanje otpadnih voda – naša zemlja se i po ovom pitanju nalazi na začelju Evrope. Neadekvatan tretman otpadnih voda (komunalnih i industrijskih) može dovesti do ugrožavanja zdravlja stanovništva i opšteg stanja životne sredine. U Srbiji trenutno postoji tek oko 40 aktivnih postrojenja za tretman otpadnih voda. Poređenja radi, u Sloveniji ih ima 352, u Rumuniji 499, u Hrvatskoj 112.
Kao odgovor na ove probleme, kao i na trend prisutan u razvijenim zemljama krajem prošlog veka, i u našoj zemlji su počele da se osnivaju političke stranke tzv. „zelene” orijentacije. Obično su im se priklanjali pojedinci koji brinu za dobrobit prirode i životne sredine – entuzijasti, simpatizeri, nestranačke ličnosti, volonteri, eksperti za ekologiju i dr. Međutim, do sada u našoj zemlji nisu uspele da ostvare zapažen rezultat, te nisu bile u prilici da značajnije participiraju u vršenju vlasti.
U praksi se, ipak, pokazalo da bez obzira što nisu u vlasti, „zelene” stranke i pokreti mogu dosta toga da (u)čine – npr. apeli na javnost, pokretanje sudskih postupaka protiv zagađivača, različite inicijative za unapređenje životne sredine, briga o životinjama, pokretanje raznih vrsta protesta i sl. Upravo kroz takvo delovanje, posebno na lokalnom nivou, zeleni aktivisti mogu menjati svest ljudi o životnoj sredini, pridobijati njihovu podršku i možda jednom biti u prilici da odlučuju sa pozicija vlasti.
