Na pešačkoj stazi kojom se krećem, kako mi kao pešaku i doliči, čujem iza leđa muški glas, razgovara sa nekim, a odgovora nema… Ustvari, iza mene mladi tata gura kolica, vidim po boji da je u njima sinčić kome tata priča, tepa, a mališan ga sluša. Sklonim se da prođu – staza uzana, što da im smetam. I vidim, tata vešto izbegava rupe na pešačkoj stazi, i objašnjava mališanu „još malo, hop i hop”.
Jeste, ali skoro ni metar da prođe a da se točkovi kolica ne zaglave u rupi, pa onda ono čuveno zaobilaženje prepreka, hod levo-desno. Nije lako ni pešacima, ali zamislite situaciju kako je to kada šetate dete.
Strašno koliko nam je grad neuređen. Naravno, ako izuzmemo prošlonedeljno spremanje grada i okoline u očekivanju značajnog događaja – dolaska predsednika Republike (nekada se reč predsednik pisala velikim slovom), sklanjao se šut sa ulica kud će gosti da prođu, čišćenje divljih deponija, krpljenje „udarnih” rupa, … Bilo je tu još prolećnih udarnih radova. Čak je i zid na gradskoj kući, gde je ulaz za parking, lepo okrečen jer je završno obraćanje predsednika širokim narodnim masama bilo u Ulici kralja Petra, ili Ulici Jugoslavenske narodne armije, ili JNA, ili, nekad beše, Jovana Veselinova – Žarka.
Sve je to jasno, i sve je to već viđeno. I ne zameram što je tako. Jer, i treba da se predstavimo u što lepšem svetlu. Zapravo, normalno je da ulice budu čiste, normalno je da se održavaju, normalno je da ne pravimo divlje deponije… Normalno je da na pešačkim stazama, na putevima nema rupa… Tako nije – ima tu mnogo i naše nemarnosti, ali i neko u ovom gradu ne radi dovoljno dobro svoj posao. A da je tako – ne bi imalo šta da se mnogo radi kada ti dolaze gosti.
Predlažem zato da, kada sledeći put predsednik dođe u naš grad, krene u jednu neobaveznu šetnju. Recimo, baš sa tim mladim tatom koji je izvodio prave vrtaolomije na pešačkoj stazi kako bi sačuvao dečja kolica i kako se njegov sinčić u njima ne bi previše truckao.
