Pre roda koje će da ga unesu u Evropu – Taraš, selo pored pitome reke, najviše se pominjalo zbog skele. Nedavno se ovo jedinstveno prevozno sredstvo, kao i naselje kome pripada, ponovo našlo „pred kamerama”. Evropska unija je reku Tisu – koja izvire u Ukrajini, a našom zemljom do Dunava se spušta između Banata i Bačke – proglasila plovnim putem. A na tom putu zabranjena je upotreba sajli što su vukle skele, a ove prenosile terete i ljude kojima je valjalo preko reke. Kad se bolje razmotri, evropska uredba izgleda neće izazvati nekakav potres kako je to izgledalo na prvi pogled.
Mada Taraš, mesto na kraj puta, ranije nije ovako bio zabačen. Upravo zbog Tise jer je na reci bilo poznato pristanište gde su ratari iz velikih srednjobanatskih sela poput Elemira, Kumana, Melenaca dovozili žito i povrće. Tu su ga ukrcavali na brodove, pa onda prevozili u veće luke na Dunavu gde su ih isporučivali u skladišta bogatih trgovaca ili prebacivali na pijace. I sami Tarašani su do danas ostali poznati kao proizvođači kupusa i krompira i po tom povrću se prepoznaju po pijacama.
Onda je stigla železnica, a tegljenje robe brodovima je splasnulo. Selo je postajalo sve dalje od okolnih mesta. U nešto daljoj prošlosti Tisa je pravila meandar u kojem je bilo na stotine hektara zemljišta, a ono je bilo spojeno s ostalim taraškim površinama. Kasnije je tok reke regulisan i ispravljen, a oko hiljadu hektara njiva ostalo je na drugoj strani reke. Dejan Bošnjak, učitelj kome je 88 godina, postao je poznat u celom kraju kao njegov autentični hroničar, a niz dogodovština opisao je u knjizi „Tamo amo po Banatu”. Kao dete živeo je u Tarašu gde su njegovi držali vetrenjaču, a dobro se seća skele koja je prevozila Tarašane do njihove zemlje koja je ostala „s onu stranu reke”.
Kroz vreme ona je spominjana kad bi se pojavile teškoće oko održavanja. Znači često.
– Penjanje i spuštanje zaprega za decu je bilo interesantno, a i odrasli su ovde rado dolazili jer se svašta moglo čuti. Nikada nisam čuo da je bilo neke nesreće na skeli, izuzev jednog slučaja kada se zaprega našla u vodi, ali su konji i vlasnik srećom uspeli da isplivaju – priča Dejan.
DA SE NASTAVI SPECIFIČAN SAOBRAĆAJ
Kroz vreme ona je spominjana kada bi se pojavile teškoće oko održavanja. Znalo se događati da selo ima po dve skele, pa da neka bude potopljena, a već dugo održavanje prevoznika preko Tise vodi administrativni centar Zrenjanin iz gradskog budžeta. Svake četiri godine skela se rekonstruiše, a na njoj rade dvojica skeledžija. U avgustu ove godine donet je novi evropski zakon o bezbednosti plovnog puta rekom Tisom, a nedavno je stupio na snagu. Odnosi se i na tarašku skele jer, po njemu, ona neće moći da se tegli preko čelične sajle koja je položena u korito reke i po potrebi se diže kako bi se ona pokretala.
Nalaže se da u tu svrhu sada treba koristiti brod za vuču. Ipak to ne bi trebalo da stvara velike probleme korisnicima i skeledžijama. Očekuje se da vučnu službu organizuje zrenjaninska Gradska uprava i da to neće biti veliki teret za budžet te da će ovaj specifični saobraćaj koji se odvija skoro dva veka biti nastavljen.
To bi bilo jako korisno pošto je u skrajnutom selu, koje sada broji oko hiljadu duša, u zadnje vreme zaustavljeno osipanje stanovništva. Mladi se odlučuju na ostanak, rađaju decu, stariji se vraćaju da u tišini nastave život.
Da ovde vlada mir, dokazuju rode. One svakog proleća doleću i gnezde se na banderama. Zbog toga su im meštani podigli postolja i hvale se da rode dolaze jer su oni dobri ljudi. Neki priznaju da ptice doleću i zbog obilja hrane pored Tise, u njenim rukavcima. Bilo kako bilo, ljubitelji ptica iz sveta su Taraš proglasili za Evropsko selo roda. Tih dana kad dolaze prve rode, deca im priređuju svečani doček. Đ. Đukić, novinar lista „Politika”
