Sećam se kao da je juče bilo. Bio sam dečak od pet-šest godina i često odlazio kod čika Steve – Stevana Bužbahera, starog Nemca koji je imao veliku biblioteku sa delima na nemačkom, mađarskom, srpskom, ali i drugim jezicima. Jedna knjiga na mađarskom mi je već tada zapala za oko. U njoj su se nalazile crno-bele ilustracije koje sam mogao da posmatram satima. Deca su se igrala, igrao sam se i ja, ali su me i crteži, podjednako, uvlačili u svoj svet. Ilustracija, koja će postati sastavni deo mog života, predstavljala je dečaka na drvetu ispod kojeg se nalazi čopor vukova. Bio sam opčinjen njome. Saosećao sam sa tim dečakom, a vukovi su bili za mene nešto strašno.
Tek nedavno, na buvljaku u Subotici našao sam tu knjigu i kupio je. Bila je to Kiplingova „Knjiga o džungli”. Dečak koji je „kriv” što sam postao ilustrator i što volim da crtam je Mogli; tako da je od Moglija sve počelo.
Ovako je Nikola Štiklica započeo priču o sebi kada nas je nedavno ugostio u svom domu. On je ilustrator, grafičar, karikaturista, slikar i strip crtač. Zidovi dnevne sobe u kojoj smo razgovarali prekriveni su njegovim radovima. Evocirao je uspomene na detinjstvo i mladost provedenu u Zrenjaninu, studije, crtačku karijeru za hrvatski nedeljnik „Danas”, ali i list „Zrenjanin”, a sarađivao je sa više od 20 novinskih kuća. Uradio je i nekoliko naslovnih strana za knjige.
Zrenjaninac ste postali sa svega šest meseci kada se vaša porodica 1958. doselila iz Kikinde. Kako je proticala vaše mladost?
– Završio sam osnovnu školu i Gimnaziju. Uporedo sa sazrevanjem, razvijao se i moj crtački talenat. Već tada je počela moja karijera karikaturiste, ali radove nisam objavljivao. Crtao sam drugove iz razreda, škole… Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu sam upisao sasvim slučajno, nakon neuspešnog konkursa na Likovnoj akademiji u Beogradu na odseku za vajarstvo što sam tada, kao mladić želeo da studiram. Mnogi su me pitali otkud ja na poljoprivredi, jer sam već tada bio afirmisani ilustrator, karikaturista i strip crtač u vodećim časopisima u tadašnjoj Srbiji, kasnije i u Jugoslaviji. Svaki početak je težak. Za koga vezujete prve uspehe i pojavljivanje u javnosti?
– Uvek sam sa sobom nosio radove. Trebalo je da prođe oko pola godine da me Milorad Grujić, književnik iz Zrenjanina, posavetuje da crteže odnesem u novosadski „Glas omladine” – glasilo omladine Vojvodine koje je tada imalo veoma visok tiraž i bilo reprezent novinarstva. Primio me je Čedomir Keco, urednik. Predao sam mu nekoliko stotina ilustracija, crteža, karikatura i kratkih stripova – sve što sam do tada uradio.
Ceo naredni broj bio je ispunjen mojim ilustracijama i kratkim stripom. O honoraru nisam razmišljao, ali je on uticao na to da su stari novosadski autori, koji su bili dugogodišnji saradnici, počeli da se žale na to kako jedan mladić za koga niko ne zna, može samo tako da dođe i doživi ogroman uspeh. Nakon tri godine iz „Glasa omladine” prelazite u beogradski dvonedeljnik „Intervju”. Bili ste ilustrator kada je glavni i odgovorni urednik bio Aleksandar Tijanić. Kako pamtite taj period?
– Bio je poput „NIN”-a i „Duge”. Kao što sam naziv kaže list je objavljivao intervjue, ali se bavio i drugim važnim temama, posebno političkim. Na naslovnim stranama grafike su bile česte. Iz tog perioda nosim najlepše uspomene, a saradnju sa novinarskom gromadom kakva je bio Tijanić uvek ću pamtiti.
Kako je došlo do toga da dobijete poziv i da radite za zagrebački „Danas”?
– Kada sam napustio „Intervju” postao sam apsolvent i otišao u vojsku. Nakon odsluženog vojnog roka pozvao me Tijanić i rekao da me traže u Zagrebu. Naježio sam se. Nisam mogao da verujem. Ponuda je bila da radim za nedeljnik „Danas” što je bilo impresivno. Pre mene je glavni ilustartor bio čuveni Mirko Ilić koji tada odlazi za Ameriku. NJega niko nije mogao da zameni.
Prihvatio sam taj izazov i do početka rata, šest godina sam radio kao crtač i ilustrator. To je bio vrhunac moje karijere. Najčešće sam dolazio sredom i ostajao do petka kada se novina pravila. U hotelu sam imao svoj atelje sa velikim crtaćim stolom i plaćen smeštaj. U redakciju sam odlazio kad god je bilo potrebno. Neki put se dešavalo da ne odem, da mi se ne ide…
Međutim, oni su imali toliko mojih radova „na lageru” da nisam brinuo. Kada nisam odlazio osećao sam nelagodu, želeo sam da sam tamo. Divno sam primljen, dobro plaćen; bio sam ilustrator koji je najduže radio za njih. Upoznao sam divne ljude, Mirka Ilića i plejadu zagrebačkih novinara, fotografa i karikaturista. Rat je sve prekinuo. Moji crteži su ostali, oni su ih objavljivali, iako sam se potpisivao ćirilicom i bio Srbin. To nije bilo sporno. Bio im je važan moj umetnički rad koji su cenili. Moglo bi se reći da je nakon napuštanja „Danasa” vaša karijera krenula silaznom putanjom.
– Zlo vreme je bilo tokom i nakon rata. Nisam bežao. Nisam bio ni razočaran. Jednostavno došlo je doba nekih novih, divljih ljudi, partijskih pre svega, koje nisi mogao da preskočiš i zaobiđeš, koji su uslovljavali svačiji umetnički rad i karijeru. Nisu bili u rangu vrhunskih urednika koje sam ranije sretao.
Nakon ilustracije niste stali. Počeli ste da stvarate druge motive. Koje?
– U tom periodu počeo sam da crtam ravnicu, Zrenjanin, sela, salaše, dvorišta, polja, Vojvodinu, stare kapije, prozore. Igrom slučaja, ti motivi postaju izuzetno traženi. Dobar deo sebe „stavio” sam u taj kalup i u slikama (crtežima) video izvor prihoda. Nije bilo dana da mušterije nisu dolazile kod mene i tražile da im nešto nacrtam. Imao sam pune ruke posla. Ono što nisam crtao su ljudi. NJih su slikali stari majstori, jer su bili u nošnjama, kožunima, opancima… Zlo vreme donelo je ljude u kineskim trenerkama, patikama, farmerkama. Takvi su radili na poljima. To mi nije bila inspiracija. Fascinirali su me i dalje me privlače stari, blatnjavi putevi, kibic fensteri, Begej, arhitektura grada. Moja želja za crtanjem se ni sada, u 62. godini ne gasi. Od stripa nikada niste odustajali. Kakva je strip scena danas u odnosu na onu kada ste počinjali?
– Velika razlika je što su se u Zrenjaninu pojavili mladi, profesionalni strip crtači koji žive od tog posla i koji su sve „digli” na viši nivo. Izuzetno su talentovani, vredni, odgovorni prema izdavačima za koje rade, a svet im je „pod nogama”. Novi Sad, Beograd, Pančevo, Subotica imaju izvanredne autore, ali ni Zrenjaninci ne zaostaju. Šta Vam je crtanje donelo? Da li ste ispunili sve što ste želeli?
– Celog života sam radio ono što sam voleo. To me je održalo. Ostao sam vedrog duha i ništa me nije „pokvarilo”. Iz najboljeg perioda poneo sam u život velike umetnike i prijatelje: Doru Bosioka i Zrenjanince Konstantina Grosua, Branka Đukića i Zorana Međa. Crtanjem sam decu iškolovao i imam porodicu koja mi je uvek bila podrška. Kada bi mi neko ponudio, vratio bih se ilustrovanju novina, pre svega, zbog dobrog crteža. Ruka me uvek „svrbi”, crta mi se, imam ideja i ne želim još uvek da stanem – da mi Bog da da barem uradim još sto crteža (smeh).
Miroslava Malbaški
PRVA STRIP IZLOŽBA PRE 30 GODINA
– Grad Zrenjanin je već više od decenije poznat po Festivalu stripa „Stripolis”, čiji je idejni tvorac Branko Đukić, akademski slikar i stripofil. Značajan je podatak da je prva izložba stripa, karikatura i grafika bila održana u Kulturnom centru 1981. godine.
– Nenad Čorganov (poznat i kao frontmen grupe „Tetka Ana”), Zoran Selena, Ištvan Kormanjoš i ja smo bili nezavisni crtači. Bio je tu i Branko, tada još uvek osnovac. Na projektu nas je okupio sjajni Radivoj Šajtinac koji je još tad imao razumevanja za devetu umetnost. Dao nam je glavnu salu, mi smo izložili najreprezentativnije radove. Crtali smo strip table nekoliko puta veće od onih za objavu. Izložba je okupila dosta ljudi, izazavala veliku pažnju, mnoge afirmisala. Branko je danas, 30 godina kasnije, vođen tom idejom realizovao „Stripolis” koji je izašao iz lokalnih okvira i koji je za svaku pohvalu – kaže Nikola Štiklica.
ULICA PASA
– Nedeljnik „Zrenjanin” je bio i ostao moj list i pamtim ga po divnoj, iako kratkoj saradnji. Najviše je izlazio moj kratki strip „Ulica pasa” (Dog street). Posle velikih dnevnih novina može da se pohvali zaista ozbiljnom ekipom i tiražem. I dalje sam „nadohvat ruke” listu „Zrenjanin” – poručuje naš sagovornik
