U svakodnevnom životu vremešne osobe sve češće se suočavaju sa neravnopravnostima koje su zasnivane na njihovim godinama. O slaboj vidljivost problema ejdžizma (diskriminacije na osnovu starosti), između ostalog, govori i to da u našem jeziku ne postoji reč za ovaj vid isključivanja iz društvenog života. Kako bi se podigla svest o ovom problemu u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” nedavno je igrana predstava „Čekajući kišu”. U pitanju je komad koji oslikava načine i posledice starosne diskriminacije u porodici, kao i u društvu. Kako objašnjava dr Ivan Bošnjak, državni sekretar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, predstava je deo programa „Građani, jednakost, prava i vrednosti”. Njegov cilj je poboljšanje saradnje istitucija, vlasti i udruženja u borbi protiv stigmatizacije.
– Kroz predstavu su prikazana iskustva ljudi koji su bili žrtve direktne ili indirektne diskriminacije. Raduje na veliko interesovanje zrenjaninske publike. Društveni dijalog koji je održan nakon predstave doprineo je afirmaciji ove teme – kaže Bošnjak.
USAMLJENOST I OTUĐENOST
Ejdžizam pogađa sve starosne grupe, objašnjava Nataša Todorović, psihološkinja u Crvenom krstu. Kako kaže, u pitanju je jedini oblik diskriminacije kroz koji sami sebe marginalizujemo u budućnosti.
– Neravnopravnost utiče i na fizičko i na psihičko zdravlje. Prisutna je na svim nivoima – u porodici, zajednici, društvu, čak i u pojedninim zakonima.Ljudi ne prepoznaju ejdžizam i zbog toga je potrebno edukovati javnost. Starosna diskriminacija je kada starije osobe zovemo „bake” i „deke”. Takođe, kada im se obraćamo u trećem licu ili kao da su mala deca. Veoma je važno da razvijamo međugeneracijsku solidarnost. Ona je bitna za mentalno zdravlje i stabilnost jedne nacije – kaže Todorović.
U diskusiji nakon predstave učestvovali su predstavnici svih generacija. Pored ličnih iskustava, saopšteni su i predlozi sa ciljem da se diskriminacija zaustavi. Tokom razgovora ukazano je na problem usamljenosti i porodične otuđenosti. Posebno je izraženo u seoskim sredinama. U navedenim slučajevima stariji meštani nemaju veliku mogućnost kretanja, a deo njih ni dovoljno visoka primanja za pristojan život.
– U trenutku kada ode u penziju, pojedinac se suočava sa mnogo slobodnog vremena. Zbog toga je značajan rad klubova za stara i odrasla lica. Međutim, oni nisu prepoznati u zakonu kao usluga socijalne zaštite – naveli su prisutni. Svoje iskustvo podelila je korisnica usluge personalne asistencije. Kako je objasnila, pored diskriminacije koju doživljava zbog godina, neravnopravnost oseća jer je i osoba sa invaliditetom. Ukazala je na mnogo nelogičnosti u pravilnicima.
– Da bi neko stekao pravo na personalnu asistenciju mora da bude 100 odsto invalid i u isto vreme društveno aktivan. Kako to može da ostvari čovek koji bez pomoći ne može da ustane iz kreveta? U domu je divno kada možeš sve sam. Ako to nije slučaj, najbitnije je da pored tebe bude profesionalac koji te podržava – podelila je sugrađanka.
PORAST ZAHTEVA ZA SMEŠTAJ
Učenik Medicinske škole, Zoran Šljapić, ukazao je da je tokom praktične nastave u bolnici svedočio diskriminaciji pacijenata na osnovu životne dobi.
– Često se ne reaguje odmah kada starija osoba traži pomoć, iako naša struka to podrazumeva. Đaci ne smeju da im pomognu bez dozovle zaposlenih. Ima mnogo pacijenata u godinama. Moramo im verovati kada traže pomoć – kaže Šljapić.
Nataša Todorović podseća da istraživanja pokazuju da su mlađi mnogo osetljiviji prema starijima. Sa druge strane, naglašava da je nedovoljno zaposlenih u bolnicama i domovima za stare. Takođe, kod kadra često dolazi i do zamora saosećanja. Zbog toga je potrebno unaprediti brigu u porodici i institucijama. Prema rečima Olivere Lisica, direktorke Centra za socijalni rad, sve je više zahteva za smeštaj starih osoba koje nemaju srodničku podršku.
– Kapaciteti su ograničeni. U našem gradu dostupni su: usluga pomoći u kući, Gerontološki centar, Klub za stara lica, 11 licenciranih privatnih domova, i sve je puno. To ukazuje na potrebu za podrškom i vanistitucionalnom zaštitom. Ona ne treba da zavisi od lokalnih samouprava, već mora da se reši na nivou države – kaže Lisica.
Ističe da stariji imaju pravo izbora, ali i da u oblasti socijalne zaštite nedostaje kadra, novca i podrške.
