Vidim da se u poslednje vreme gradonačelnik Zrenjanina u izjavama u raznim prilikama, obraća građanima Zrenjanina i Petrovgrada. Dakle, to bi mogao da bude signal da će grad promeniti ime. Doduše, Bečkerek, ime koje je grad nosio duže od šest vekova se i ne pominje, valjda u ovoj priči to nije bitno. Ne znam. Na ulici su anketari, pitaju na koji način se informišete o gradu, ovo i ono, pa onda sledi pitanje da li ste za promenu imena grada, odnosno koje ime da mu damo… Na referendumu, naravno…
Nešto sam razmišljala: da se zove Starigrad – ne vredi, odmah ćemo pomisliti na sva ona divna stara zdanja koja nismo znali da sačuvamo od zuba vremena – Sandićevu kuću, Pinovu vilu, kuću Filkovića i još mnogo toga… Novi Grad – ni to mi ne ide, ali, možda, jednog lepog dana, onda kada vrati slavnu industrijsku prošlost i započne budućnost u kojoj će biti posla, a mladi neće odlaztiti u tuđinu …
Poput Volgograda, mislila sam da bi mogao da bude Begejgrad. Ali, ne. Begej u gradu više ne liči na onu zelenu reku od čije vode se spremala najlepša nedeljna supa, sad pre liči na neku mrtvaju. A tu su i jezera. Kada smo kod vode, mogao bi, pošto ima mnogo mostova, da bude – Mostograd. I opet – ne. Svi će odmah pomisliti na jadni most na suvom, za čiju popravku, s obzirom da je sav oronuo pa može da se i sruši, nema para, kao ni za njegovo uklanjanje. Tako, evo, ništa od tako nekog predloga.
E, setila sam se. Grad Bele Vode. Baš lepo zvuči. Kao „Porodica bistrih potoka”. Znači, nešto što je lepo, čisto, zdravo…Naravno, opet problem. Naša voda iz česme je žuta, zabranjena za piće i za upotrebu skoro 13 godina. Ko zna šta će biti sa novim postrojenjem za vodu, sve je završeno, a voda nikako da poteče kroz slavine, ko je kriv, kome tužbu, kome već šta pripada – ne, ne, ja više nisam pametna.
Ustvari, htela sam da kažem samo jednu rečenicu, pa se raspisala i osvrnula u gnevu. Volim grad u kome sam rođena. Volim grad u kome živim. Drugi nemam. I molim vas, sačuvajte ga – za nas koji smo ovde danas, i za one koji će u njega doći sutra…
