Povratak sceni u svom gradu
Kada je studirala režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, poverila se svom profesoru (Miroslavu Beloviću) da bi, u toku karijere, volela da uradi četiri teksta: „Dugo putovanje u noć”, Judžina O Nila, „Derviš i smrt”, Meše Selimovića, „Tramvaj zvani želja”, Tenesi Vilijamsa i „Gospodu Glembajeve”, Miroslava Krleže. I da će učiniti sve da ostvari svoje želje.
Dve je već ostvarila – „Dugo putovanje u noć” radila je u Užicu, a „Derviša i smrt” u Bijelom Polju. Treću ostvaruje – upravo režira „Tramvaj zvani želja” u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, u Zrenjaninu, čija je premijera u sredu, 7. marta. Za četvrtu želju kaže da će joj, na žalost, ostati želja pusta.
Nakon uspešnih rediteljskih ostvarenja u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, novu predstavu u svom gradu radi posle mnogo godina. U međuvremenu je bila direktor drame Užičkog pozorišta, ustrojila je i vodila Regionalno pozorište u Novom Pazaru i Narodno pozorište u Bijelom Polju, a pomogla je i Lazarevcu da profesonalizuje svoj teatar. Režirala je u pozorištima širom bivše Jugoslavije, od Nove Gorice, do Pirota i od Varaždina do Bitolja. I danas, posle toliko godina, radi istim žarom i nema nameru da se zaustavi, sem ako je, kako kaže, ne zaustavi neka više sila. Zašto baš sad i ovde „Tramvaj zvani želja”?
– U zrenjaninskom pozorištu radim posle mnogo godina. Nemojte me pitati zašto sam toliko dugo odsustvovala jer ne bih znala da odgovorim. Zato sam i odabrala da radim tekst koji je bio moja studentska ljubav. Tenesi Vilijems i Čehov su dramski pisci koje beskrajno cenim i rado radim, a „Tramvaj” je psihološka drama sa elementima melodrame, žanr koji najviše volim i u kojem najbolje plivam. Autorski tim čine ljudi sa kojima sarađujem godinama. Izostao je samo Dragoljub Đuričić, naš poznati bubnjar, za čiji honorar nije bilo novca. To ne treba da čudi. Kultura dobija samo mrvice budžetskog kolača, a pozorište je skupa zabava. Kada sam počinjala, sva pozorišta u zemlji, pa i zrenjaninsko, imala su po sedam-osam premijera godišnje. Danas uspevaju da urade dve ili tri, pa i njih uz pomoć štapa i kanapa. Ne znam do kad će biti tako, ali znam da sam zbog toga jako tužna. Kažete da pozorište može bez svih, samo ne bez glumaca. Ali, ne i bez publike. Šta nam poručujete?
– Vidite, ja jako volim glumce, veoma cenim njihov posao i tvrdim da pozorište može bez svih nas, samo ne bez glumaca. Slažem se i sa tim da je publika veliki i značajan faktor u našem poslu. Daje nam vetar u leđa, aplaudira nam ili zviždi, sve zavisi od njene ocene našeg posla. Svi koji rade na predstavi strepe od ocena publike. Ne govore istinu oni koji govore drugačije. Rediteljka ste koja je potpisala najviše predstava na scenama u Srbiji i regionu. Koja vam je po redu ova najnovija, zrenjaninska?
– Ovo je 268 režija koju potpisujem. Naš pokojni kolega Dejan Penčić Poljanski, hroničar naših pozorišta, rekao mi je da niko, ni kod nas, ni u regionu, nije uradio više predstava. Mnogi me pitaju kako sam to uspela? Radoholiku kakav sam ja, to nije teško. Retko kad se dogodi da u pozorištu radim samo jednu predstavu, uvek ih bude dve-tri… Prošle godine sam, u jednom profesionalnom pozorištu, za 40 dana uradila 4 predstave. Radilo se kao na traci. Dolazila sam u pozorište u 11 sati, sedala u rediteljsku stolicu, a ekipe su se smenjivale jedna za drugom, sve do ponoći. Nije bilo lako, ali uspeli smo. I vredelo je. Eto, tako sam u svoju rediteljsku beležnicu uspela da upišem 268 režija. I naravo da sam ponosna na to. Nedavno ste u Sremskoj Mitrovici radili monodramu „Kraljev put”, prema autobiografiji kralja Petra II Karađorđevića, koju smo imali prilike da vidimo i u Zrenjaninu.
– „Kraljev put” je šabačka predstava, rađena pod patronatom kraljevske kuće Karađorđevića. Pisala sam tekst i režirala predstavu. Mnoge stvari o tom vremenu i kraljevom životu saznala sam iz knjige, a mnogo toga o svom ocu ispričao mi je princ Aleksandar Karađorđević i istoričari. Do sada je odigrano trideset predstava, a mnoga gostovanja u zemlji i inostranstvu nam tek predstoje. Šta je sledeće?
– Posle premijere „Tramvaja” idem u Prijedor. Oni imaju veoma uspešno i dobro organizovano pozorište. Budući da tamo radim prvi put, učiniću sve da to bude profesionalno urađen posao. Nadam se dobrim predstavama.
