Manje radnika u „Drekslmajeru” – udarac za grad
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) o broju registrovanih zaposlenih radnika u pravnim licima i kod preduzetnika ukazuju na to da su posledice pandemije u Zrenjaninu snažnije izražene nego u većini drugih lokalnih samouprava u Srbiji.
Broj registrovanih radnika u državi veći je za 2,28% u 2020. u odnosu na 2019. godinu, dok je na području Vojvodine rast zaposlenosti bio i nešto izraženiji (2,55%). Međutim, u Zrenjaninu je u 2020. zabeležen pad zaposlenosti u odnosu na 2019. godinu (-1,15%). Tako se Zrenjanin našao u grupi od 48 gradova i opština u Srbiji u kojima je lane smanjen broj radnika (u preostalih 124 je broj povećan).
Ovo je, između ostalog, rezultat sektorske strukture ovdašnje privrede. U gradskoj privredi vrlo značajnu (možda i dominantnu) poziciju imaju preduzeća koja su oslonjena na automobilsku industriju. Nemački „Drekslmajer” je najveći poslodavac u širem regionu. Do izbijanja pandemije u tom pravnom licu je bilo zaposleno skoro 17% od ukupnog broja radnika u Zrenjaninu. Najveća investicija u poslednjih nekoliko decenija na području Banata, vredna 800 miliona evra, je izgradnja pogona za proizvodnju automobilskih guma (kineski „Linglong”). Stoga, deluje kao neminovnost to da će i u narednom periodu lokalna privreda deliti sudbinu automobilske industrije.
U prva tri kvartala 2020. prodaja novih vozila u EU je opala za trećinu u odnosu na isti period 2019. godine. Pad tražnje za novim automobilima je snažno pogodio poslovanje i onih preduzeća koja proizvode komponente za auto industriju. „Drekslmajer” u 2020. godini nije koristio sredstva iz državnih paketa pomoći. I tada se pretpostavljalo da je osnovni razlog za odricanje od te podrške to što je menadžment procenio da bi za njih bilo isplativo da zadrže veliki broj nepotrebnih radnika. Na osnovu podataka koji se mogu pronaći u javno objavljenim finansijskim izveštajima ovog preduzeća na sajtu Agencije za privredne registre (APR), može se zaključiti da su takve pretpostavke bile potpuno tačne.
Prosečan broj zaposlenih u „Drekslmajeru” je tokom 2020. bio 5.000 (u javnosti se uveliko spekuliše da ih danas u ovoj firmi ima daleko manje). U dvogodišnjem razdoblju koje je prethodilo izbijanju pandemije (2018-2019), prosečan broj zaposlenih je bio čak 6.063 i na troškove zarada, naknada zarada i ostale lične rashode (u bruto iznosu, sa pripadajućim porezima i doprinosima) odlazilo je u proseku oko 4,1 milion evra mesečno. Polazeći od ovih zvaničnih i prosečnih podataka i iznosa, može se izračunati da bi direktni negativni finansijski efekti usled smanjenja broja radnika u „Drekslmajeru” na godišnjem nivou mogli da iznose: (A) oko 5,3 miliona evra manje isplaćenih neto zarada zaposlenima, (B) oko 420 hiljada evra manje u gradskom budžetu i (V) oko 2,85 miliona evra manje u republičkom budžetu.
Brojne su i indirektne (finansijske i nefinansijske) posledice po druge učesnike u ekonomskom životu. Manje novca u gradskom budžetu dovodi do niže javne potrošnje i smanjene tražnje po osnovu brojnih aktivnosti iz domena nadležnosti lokalne samouprave. Manji fond isplaćenih zarada smanjuje privatnu potrošnju, odnosno tražnju za proizvodima i uslugama drugih (lokalnih) preduzeća itd. Ukoliko otpušteni radnici ne pronađu posao u drugim firmama, moglo bi da dođe do povećanja siromaštva, nesigurnosti i neizvesnosti.
