Jožef Greguš tvrdi da je i prvi susret s muzikom Janika Balaž imao u romskoj mahali, a bilo je to slušanje Petruškovih melodija. Možda su one doprinele da Janika postane svirač čiji je instrument, kao niko drugi, opisao vojvođansku ravnicu, polja i žita
Skroz na periferiji Lukinog Sela, blizu Belog jezera, rođen je neponovljivi virtuoz na tamburici Janika Balaž. Jezero i mesto je osnovao Lazar Lukač, bogati veleposednik. Poreklom Jermenin, on je ovde doveo ratare baštovane koji su gajili povrće za potrebe velikog imanja, pa i za tržište. Glavna obeležja sela polako nestaju, ali se još održava umeće gajenja paradajza i sećanje na nezaboravnog primaša.
DETINJSTVO U PREDGRAĐU
Lukino Selo niklo je u ritovima pored Belog jezera, najvećeg u kompleksu ribnjaka u gazdinstvu „Ečka”. Jedno od nekada najpoznatijih uzgajališta slatkovodne ribe u Evropi dobilo je ime po većem selu Ečka, mada mu je adresa u manje poznatom Lukinom Selu. To selo je uvek bilo nekako skrajnuto. Meštani su od nastanka sela živeli od uzgoja ribe. Po imenu osnivača Lazara Lukača, veleposednika, kršteno je selo Lazarevo, a po prezimenu ovo o kome je reč.
U njega nas vodi Jožef Greguš da nam pokaže gde je rođen Janika Balaž. Vodič živi u zrenjaninskom predgrađu Mužlja, a rođen je u Lukinom Selu. Tu je proveo detinjstvo i seća se romskog kvarta gde je svoje prve godine života proveo najpoznatiji vojvođanski tamburaš. Uz put obilazimo jezera ribnjaka i u šipražju i visokoj travi Greguš otkriva dva kamena mosta preko kojih se nekada prevozilo do mlina na obali Belog jezera. Ono je nastalo produbljivanjem i pročišćavanjem istoimene močvare koja je bila rukavac Begeja, nekad čiste reke. Ceo vek najveći deo seljana radio je teške poslove na ribnjaku odakle su teglili ribu, najčešće zimi kada se uglavnom izlovljavala.
Selo uz ribnjak osnovano je, kažu 1785. godine, nakon što je Lazar Lukač, Jermenin iz Erdelja, od bečkog dvora na ovim prostorima kupio na desetine hiljada hektara zemljišta. On je izgradio i kaštel – dvorac u Ečki koji postaje središte kulturno-zabavnog života bogate vlastele. Lukino Selo nastalo je da bi tu bili smešteni baštovani i drugi ratari kako bi vlastelu snabdevali povrćem. Ispočetka su se oni bavili i proizvodnjom duvana. Ovde su najviše naseljavani Mađari, ali i pripadnici drugih naroda, sirotinja i bezemljaši. Prvi doseljenici bili su odgajivači duvana iz Ečke i okoline, a kasnije se razvilo uzgajanje povrća kada je naseljeno i nekoliko porodica Bugara koji su preneli svoja iskustva u povrtarstvu. Tako se ovim poslom i dan-danas u selu bave potomci baštovanske porodice Stojanov.
STRUČNJAK ZA ENTERIJER
Rečeni Jožef Greguš na periferiji sela, u blizini jezera, pokazuje napuštenu livadu gde se nekada nalazilo romsko naselje sa nekoliko udžerica.
– U okruženju je živeo i Pišta Palfi iza koga je ostala priča da je bio kočijaš Lazara Lukača. Često je izbivao iz naselja, ali je primećen svaki njegov dolazak jer je na sebi nosio po meri skrojeno odelo i uglancane čizme do kolena. Ovde je bio gospodin, a na poslu kočijaš – seća se Jožef detalja iz „istorije” Lukinog Sela koje je čuo dok je bio dete.
Iz tog vremena, u životu jednog sokaka, pamtio se i Janoš, „stručnjak za enterijer”. Bavio se opravkom skromnih kućica u selu koje je oblepljivao blatom i balegom, a za bolje mušterije taj materijal premazivao krečom. Posebno se pamti Rom sa nadimkom Petruško. Zabavljao je sve meštane što raznim dosetkama što svirkom. U svojim obilascima sela i gradova negde je našao usnu harmoniku. Zvuke tog instrumenta prepoznavalo je celo selo, a u njemu su najviše uživala mnogobrojna deca. Kad su ona bila gladna Petruško bi se latio harmonike i suze i jadikovke zamenili bi osmesi. Jožef Greguš tvrdi da je i prvi susret s muzikom Janika Balaž imao u romskoj mahali, a bilo je to slušanje Petruškovih melodija. Možda su one doprinele da Janika postane svirač čiji je instrument, kao niko drugi, opisao vojvođansku ravnicu, polja i žita.
O romskoj mahali svedoči samo jedna kućica na kraju niza, a sve ostalo kao da su odneli vetrovi. Negde u blizini živi Pal Mak. Ovde u svojoj kući usamljen provodi penzionerske dane. Dok s prijateljima ispija pivo pred seoskom prodavnicom pominje svoju karijeru. Radio je 20 godina u, na kraju propaloj, građevinskoj firmi u Zrenjaninu, a pre toga toliko je bio na ribnjaku kao i mnoge njegove komšije.
– Mladih ovde više nema – jada se on. U razgovor o odlasku meša se i Đerđ Filep. On je povratnik. Bio je u Mađarskoj gde je zaradio penziju i sada se sa ženom vratio i živi u njenoj kući iz koje je otišao u inostranstvo.
– Ipak me za Lukino Selo vežu najlepše uspomene i želim ovde da živim do kraja – kaže Đerđ.
OD RADA MOŽE DA SE ŽIVI
Selo neguje tradiciju gajenja paradajza, povrća koje se nekada zajedno sa žitom, u vreme Lukača, odavde vozilo u Belo Blato i tamo utovaralo na lađe i slalo na velegradske pijace. Tradiciju bavljenja stočarstvom nastavlja Vinko Đurić. On se doselio iz Teslića iz Bosne i Hercegovine. Gaji oko stotinu grla goveda.
– Ima ovde života samo treba da se radi. Ne mogu da nađem govedara, a nudim dobru platu. Budu mesec-dva i odu. Kažu da im je dosadno – žali se Vinko.
Zoltan Husta veli da u selu danas živi 200 duša. Na popisu 2011. bilo je više od 500 stanovnika. Pretežno odlaze Mađari jer imaju papire da odu u EU. Pošta radi tri dana u nedelji, lekar dolazi jednom. Svaki dan u selo stiže autobus koji odvozi radnike u nemačku firmu „Drekslmajer”. On je sada jedina redovna i svakodnevna pojava.
U ZNAKU PARADAJZA
Zoltan Husta, predsednik Mesne zajednice, mnogo radi na organizaciji „Dana paradajza”, seoske slave.
– Ranije je selo živelo od povrća. Sada se tim poslom bavi nekoliko porodica. Srećom, među njima je Andraš Tiri, za naše pojmove mladić, mada je dobrano zagazio u četvrtu deceniju. Ima decu i spada u one kojih je manje, odnosno one koji žele da ostanu u selu – kaže Husta.
