Ministar prosvete Republike Srbije obznanio je, u intervjuu objavljenom u „Blicu”, kako je namera njegovog Ministarstva da sve reforme krenu od najudaljenijih seoskih sredina: – Sve će početi upravo u tim mestima, od nabavke opreme do potpune digitalizacije nastave – rekao je ministar.
Međutim, ili je ministar bio previše zanesen svojim dobrim namerama, ili nije dobro obavešten, tek – možda i neće to baš tako ispasti. Po svemu sudeći, ta najudaljenija sela neće dobiti novu školsku opremu, nego će ostati bez škola. Prema podacima objavljenim u „Novostima”, U Srbiji ima oko 3.900 matičnih škola i izdvojenih odeljenja, od toga ih je čak oko 1.000 sa samo desetak učenika, a 109 škola radi sa po jednim đakom. I ta sela, i te škole – očito su na izdisaju, i pitanje je hoće li preživeti predstojeću optimalizaciju školske mreže. Kažu da tu optimalizaciju moraju da osmisle lokalne samouprave tokom narednih meseci, te će racionalisana školska mreža biti gotova do početka iduće školske godine. U novinama se još navodi da najopsežniji posao na pravljenju mreže ima Beograd (zbog broja škola), kao i to da su roditelji letos burno reagovali na svaki nagoveštaj promene u organizaciji gradskih škola, pa je selidba pojedinih škola, pod pritiskom, odložena do narednog septembra…
Ali, to je tako u Beogradu. Kakav pritisak mogu da organizuju sela sa po jednim-dva-tri đaka?! Ko će primetiti ako se ona pobune? Niko. Kao što ih ni do sada niko nije primećivao… Osvrnite se oko sebe, i u Banatu ima sela koja više nemaju osmoletke, ostali su im samo niži razredi, pa i to jedva, nema dece. A ima i sela od kojih je ostalo samo ime, i prazne kuće, svi su otišli…
S druge strane, Milan Krkobabić baš kreće u suprotnu akciju, najavljujući podršku države takođe najudaljenijim selima! Vest glasi: u 55 sela iz osam nerazvijenih opština jednom nedeljno dolaziće u posetu lekar, poštar i opštinski službenik. Neka od tih sela nikad nisu imala lekara, niti im je do sada dolazio poštar. Škole, i đake, ne pominju…
