U našem gradu registrovano je 3,5 hiljade privrednika u različitim granama delatnosti. Njihova krovna organizacija je Opšte udruženje preduzetnika Zrenjanin. Više od dve decenije predsednik je Miroslav Đurić. Takođe, naš sugrađanin je i na čelu Parlamenta Privredne komore Srbije. Prema njegovim rečima, otvoreni su za sve članove i spremni da im pomognu prilikom: obuke, konkurisanja za posticaje prilikom pisanja projekata i zajedničkih nastupa na sajmovima. Organizuju radionice i edukacije.
Kako preživljavaju lokalni preduzetnici?
– Jedni opstaju, drugi zatvaraju, ukratko rečeno. Bilans za 2025. godinu pokazuje da je otvoreno 578 novih radnji, ali je iz registra izbrisano 352 poslodavaca. U ovom trenutku imamo 4.671 malih privrednika, od tog broja u Zrenjaninu se nalazi njih 3.565. Ono što je veoma važno, zatvaraju se preduzetničke radnje i proizvodnja, gase poljoprivredna gazdinstva i male trgovine, a otvaraju igre na sreću, provajderske kuće i slično. Taj trend nije nov, samo se nastavio.
Da li je lako pokrenuti sopstveni biznis?
– Veći je problem trajati i opstati. Preduzetništvo je, zapravo, trebalo da bude pandan smanjenju zapošljavanja u javnom sektoru, naročito nakon perioda privatizacije brojnih firmi. Bojim se da se preduzetničke radnje sada otvaraju nasumice i iz muke i one uglavnom propadaju. Ljudi nemaju vremena da se ozbiljno posvete ravoju svojih ideja ili traju samo dok koriste podsticajna sredstva. Primeri su razni.
Šta ste uočili kod novih poduhvata?
– Oni jako teško opstaju. To su uglavnom neki mali, sitni proizvodi, konkretno stari zanati, koji su sada aktuelni. Za njih smo, kada je Zrenjanin u pitanju, izradili 25 novih sertifikata. Sve je išlo preko Udruženja preduzetnika. To su uglavnom jestivi ili ukrasni predmeti i nije lako biti konkurentan svemu što stiže iz uvoza. Kada pravite plan za preduzetničku radnju, prvo morate da osmislite uslugu, odnosno proizvod, zatim gde i kako ćete ga prodati, i na kraju kako ćete to naplatiti. Ako to nemate, mesec brzo prođe. A kad se sastave tri meseca neplaćenih obaveza, tu nema povratka.
Šta je još trend, šta se otvara?
– Zatvaraju se mali butici, sitna proizvodnja, pa čak i kafići i restorani, uglavnom oni koji nisu sagledali tržište i svoje mogućnosti. Otvaraju se, ali i gase mehaničarske radnje i uslužne delatnosti. Dosta njih se odlučuje da radi na crno, pa zato stavljaju ključ u bravu. Kao dobar primera izdvojio bih gazdinstvo Balint. Godinama proizvode kvalitetan med i našli su model za svoju proizvodnju. U nekom momentu prihvatili su da obučavaju druge. Reč je o pripremama i sertifikovanju za ulazak na tržište Evropske unije. Sada je njihova roba zastupljena u „Gomeks” trgovinama.
Koji je to odlučujući faktor da preduzetnik uspe?
– Prvo, privrednik se ne postaje iz muke, već mora da ima neki talenat. Drugo, država ne posvećuje dovoljno pažnje ovoj oblasti. Više je to deklarativno, a i podsticajna sredstva su mala. Mislim da je najbolje ulagati u one poslove koji su se pokazali uspešnim. U Udruženju smo predlagali da se utvrde parametri ko može da dobije pomoć, jer od opšte atmosfere sve zavisi. Kad smo već kod poslovnog ambijenta, zlatno doba za preduzetništvo svakako su bile osamdesete godine, kada je privreda u gradu bila jaka. Tada je angažovala i više kooperanata.
