Ne bih da se ponavljam, što bi neki rekli, ali moram da kažem da zaista ovo leto za mene ima boju kajsija. Nikako da se iskobeljam od kolača sa kajsijama, kuvanja pekmeza i tako to.
Ali…
Meni je ovo leto i muzika. Toliko je bilo ovog leta lepih nota, i salse, i horske muzike, evrgrina, starih narodnih pesama na koncertima folklornih grupa, roka, džeza, koncerta Zrenjaninske filharomonije u Katoličkoj crkvi… Ipak, ja bih ovoga puta o njima. O Ani, Sonji i Milanu, mladim Zrenjanincima koji su gotovo svakoga dana i večeri na pešačkom mostu. Ana i Sonja su studentkinje, i divno je slušati violinu i violu, te čarobne zvuke klasične muzike. Milan je još učenik Muzičke škole, klavir, i on se opredelio za rok osamdesetih i mesto je našao na početku mosta… I divni su jer prija da ih slušate i u jutra rana, i uveče. Oni su, nekako, bar po meni učinili da centar grada ovog leta dobije jednu lepu sliku, poput metropola na kojima ulični svirači nisu retkost. Posebno kada je to što oni izvode umetnost i lepota zvuka.
Veliki pešački most podignut je 1971. godine na mestu Velikog gvozdenog mosta, poznate „Ajfelove ćuprije”, nekadašnjeg simbola Zrenjanina, koji je 1904. godine nasledio Veliki drveni most iz 1807. godine. Demontirana je 1969. godine, zbog regulisanja Begeja i novih urbanističkih zahvata. Sastavni je deo centralne pešačke zone između glavne ulice i dva gradska trga – Trga dr Zorana Đinđića i Žitnog trga.
Ovakav kakav je danas, retko koga bi privukao da nije veza sa centrom grada. A da je sačuvano bar malo one pređašnje lepote, pa da je sačuvan Begej, pa sve one lepe građevine, i da se sa tog mosta začuju divne note – zaista ne bi postojali ni prostor, ni vreme, samo lepota. Ovako, na betonskom, bezličnom mostu, lepota su ljudi koji preko njega prelaze. I oni koji svojim darom udahnjuju život mostu i pune srca ljudima.
I svaka čast za mlade umetnike, za Anu, Sonju, Milana i druge koje, možda, nisam videla…
