Naš grad je oduvek bio sredina u kojoj su živeli pripadnici različitih naroda i konfesija. Dokaz tome je postojanje mnogih građevina pravoslavne, katoličke, protestantske i judaističke veroispovesti. Mnogi Zrenjaninci koji su pohađali Gimnaziju nisu ni slutili da se u njenom sastavu nalazi crkva. Sa druge strane, brojne sugrađane koji svakodnevno prolaze pored nje intrigira zašto je zatvorena. Reč je o kapeli svetog Stefana mađarskog.
OBRAZOVANjE ZA SVE
Prema rečima Bojana Kojičića, istoričara umetnosti zrenjaninskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, podignuta je 1846, kao deo kompleksa Pijarističke gimnazije u Velikom Bečkereku. Otuda i naziv po kome je poznata. Izgrađena je u stilu klasicizma, karakterističnom za četrdesete godine 19. veka (slična crkvi u Elemiru). Katolički monaški red pijarista osnovan je 1621, i bio je, prevashodno, posvećen obrazovanju.
– Od 17. veka njihova delatnost bila je zastupljena na celoj teritoriji Habzburške monarhije. Vodeću poziciju na polju crkvenog učenja preuzimaju nakon izgona Jezuita, za vreme cara Josifa II. Pijaristički sistem premrežio je čitavu Srednju Evropu tokom 19. veka, prvenstveno zbog liberalnog viđenja školstva. Pružali su obrazovanje najsiromašnijim slojevima društva, kao i pripadnicima drugih konfesija. Takav vid veoma je pogodovao raznorodnoj demografiji monarhije. Smeštena u multietničkoj sredini Torontalske županije, uprava Pijarističke gimnazije imala je zadatak da svoju misiju sprovede i u Banatu – objasnio je Kojičić.
Prema njegovim rečima, Velikom Bečkereku bila je potrebna viša škola (najbliža je bila u Temišvaru), a pregovori sa pijaristima počeli su već tridesetih godina 19. veka. Oni su imali svoje zahteve, a grad je trebalo da obezbedi način finansiranja za gradnju i opremanje. Deo novca donirali su građanstvo i strukovna udruženja.
– Crkva je završena 1846, ali je trebalo da prođe skoro tri decenije da se opremi mobilijarom i oslika. Nakon burnih godina revolucije 1848, kada je služila kao vojna bolnica i magacin, nastavljeno je sa uređivanjem unutrašnjosti – dodaje naš sagovrnik.
OD RAFAELA DO GOJGNERA
Pravo blago crkve su njena umetnička dela. Iako je zidove oštetio zub vremena, i dalje sa monumentalnih slika isijavaju Biblijski motivi. Uradio ih je 1879. čuveni bečkerečki slikar Jozef Gojgner. Enterijer ove bogomolje proučavala je istoričarka umetnosti Vanja Stojković. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu završila je osnovne, master i upisala doktorske studije. Učestvovala je na međunarodnim konferencijama u zemlji i regionu gde je naučnoj javnosti predstavila sakralno katoličko nasleđe banatskog podneblja.
– Na glavnom oltaru prikazan je prvi hrišćanski mađarski kralj, sveti Stefan (Szent István) u mitskom činu predavanja vladarskih insignija (skiptar, žezlo, kruna) Bogorodici. Na taj način, simbolično, zavetovao je svoj narod i državu Bogomajci kao vladarki i zaštitnici. Izradu slike, pored školske uprave, značajno je pomogao i čizmarski esnaf Velikog Bečkereka, što objašnjava i naslikanu zlatnu čizmu svetog kralja. Za izradu oltarske konstrukcije bio je zadužen Janoš Kvirin, za rezbariju njenog dela Mihalj Kopf, dok je samu sliku izradio lokalni umetnik i fotograf Jožef Vipler. Prema ugovoru sa pijarističkim bratstvom, unapred je bio određen likovni repertoar kapele, pa je bila obavezna i predstava osnivača reda, Josifa Kalasancijskog. Zato je već 1847. angažovan Jožef Peški za izradu sporedne slike sa njegovim likom – objasnila je Vanja Stojković.
NOVA NAMENA
Kapela je 1879. godine dopunjena još jednim bočnim oltarom.Ovog puta sa predstavom Rafaelove „Sikstinske Madone”. Naša sagovornica dodaje da se rad pripisuje Josifu Lihtenegeru, profesoru latinskog i grčkog jezika, ali pitanje autorstva ostaje otvoreno. Može se smatrati i naručiocem, jer je bio veliki poštovalac Rafaelovog kulta.
– Uključivanje kopije ovog čuvenog dela nije značilo samo pozivanje na slavni uzor, već i afirmaciju evropskog slikarskog ideala i renesansnog genija, dok je sama „Sikstinska Bogorodica”, nakon dospeća u Drezdensku galeriju, postala i patriotska ikona germanskog govornog područja. Tako oltarska celina kapele sublimira mađarski hrišćanski mit, identitet pijarističkog bratstva i reminiscenciju na zlatno doba renesanse – kazala je Stojković.
U crkvi se nalaze i orgulje sa 14 registara, rad Angster Jožefa iz Pečuja. Pijaristička gimnazija se gasi 1920. godine. Danas je zbog nedostatka vernika desakralizovana. Prema rečima Bojana Kojičića, to je otvorilo mogućnost da joj se promeni namena.
– U Evropi je sve više primera pretvaranja hramova u prostore kulturnog sadržaja. Jedan takav plan osmišljen je i za Gimnazijsku kapelu. Odlaskom biskupa dr Ladislava Nemeta, danas kardinala i nadbiskupa Beogradskog, ostao je na nivou ideje. Preko projekta ,,Šetnje kroz nasleđe” ostvarili smo veoma dobru saradnju sa lokalnim predstavnicima katoličke crkve i razgovarali o ponovnom pokretanju ove namere – rekao je Kojičić.
